Neko reče kako je Studentska lista uspela da zbriše sve političke partije osim SNS-a, i u tome ima istine, nezavisno od buduće sudbine donedavno vladajuće stranke. Ali pre svega treba reći kako je tom opustošenju partijskog, pa i političkog prostora u celini, u prethodnih 14 godina, ipak najviše doprineo SNS.
A ono što nas ovde najviše interesuje, jeste to što je Srpska napredna stranka odavno obesmislila i uprljala svaku ozbiljnu nacionalno usmerenu politiku i ideologiju, a sada ju je sa sobom naizgled definitivno odvukla u bezdan, kako sopstvenom idejnom nedoslednošću, moralnim relativizmom i za društvo i institucije pogubnim manipulativnim praksama, tako i ciljnim i istinskim uništavanjem i onemogućavanjem svake alternative.
Danas u ime te partije (ako se partijom uopšte mogla ikada zvati) zagovarati bilo kakvu zakonitost, slobodu medija i patriotizam je naprosto groteskno. Jedno je bilo biti protiv studentskog pokreta i Studentske liste, a drugo gorljivo zastupati pozicije nekadašnje vlasti, posebno sa nacionalnih pozicija.
Kao izbor između dva zla, odnosno sa pozicije političkog realizma, moglo se razumeti. Ali nije li bivša vlast baš zbog toga svih ovih godina sistematski zagovarala svoje viđenje političkog realizma, kao zapravo platforme za totalni relativizam, o čemu sam već dosta pisao na ovom sajtu. To i uništavanje svake nacionalne alternative, uz punjenje institucija i javnog prostora akterima veoma sumnjive lojalnosti, sada se obilo o glavu ne samo njima, nego potencijalno svima nama.
Bez obzira na to da li će uopšte opstati, trenutno je teško zamislivo da je SNS, pored „čišćenja svojih redova“, sposoban da se ikada nametne kao stožer ili važan činilac budućeg nacionalnog okupljanja. Svoje prilike za to propustio je još 2020. godine, pod uslovom da ih je ikada i imao ili želeo. Praksa i estetika crnih kapuljača i crnih listi, na koju se ova partija svela u poslednjem periodu, pokazala se ipak neprihvatljivom za većinu građana Srbije. Cinizam preraslih tinejdžera koji smatraju da se tako moralo i da je to baš super, pored svih opravdavanja nije bio ništa drugo do rezultat infantilnosti, frustracije i golih interesa.
Inercija elite
S druge strane, izbornim debaklom DSS-a, kao da je zatvorena jedna tradicija demokratskog ili liberalnog nacionalizma, koja je umela da igra važnu ulogu u postjugoslovenskom periodu, pre svega oličena u Vojislavu Koštunici, ali koja deluje kao da je odživela svoje i da se mora nekuda dalje.
Ovo važi i za destruktivnu tradiciju radikalskog uslužnog nacionalizma, dok je uspon patriotske levice otvorio neka značajna pitanja, sa kojima će nacionalisti morati da se suoče, ali taj spektar verovatno u dogledno vreme neće rezultirati značajnijim političkim uticajem.
Dakle, spremno se tvrdi kako je većina građana Srbije naklonjena, uslovno rečeno, patriotskim i nacionalnim političkim opcijama, ali da se to iz nekog razloga ne odražava u stranačkoj ponudi i prisustvu predstavnika te navodne većine u predstavničkim telima, upravi i institucijama. To bi trebalo da znači da nešto ozbiljno ne štima, odnosno da nešto ozbiljno nije u redu ili sa narodom, odnosno njegovim nacionalno orijentisanim delom, ili sa onima koji bi želeli da politički artikulišu i operacionalizuju politiku koja bi tu navodnu većinu adekvatno zastupala.
Naravno, narod nikada ne može biti kriv kao takav, a uticaj medija i potrošačke kulture, odnosno malograđanskog konformizma, toliko je veliki da se ne možemo praviti da ne postoji i narodu se obraćati sa nebeskih visina, pozivajući ga na svaku moguću žrtvu.
Odgovorna je, dakle, elita, koja se izuzetno teško opire inerciji salonskog popovanja, međusobnih sujeta i traženja dlake u jajetu, kao i želje da je narod drugačiji nego što jeste, onakav kakav bi oni želeli da bude.
Dakle, osnovno je umeti se organizovati i umeti sarađivati sa drugima, uz prihvatanje različitih pogleda na stvari. Drugo, potrebna je akcija i praktičniji pristup, gde će se nacionalne organizacije i pojedinci ljudima obraćati razumljivim jezikom i konkretnim delima, pa makar se ticali i „sitnica“, kakvi su različiti komunalni, lokalni ili ekološki problemi.
Sada, dakle, u ovom interregnumu, deluje kao da je otvoren prazan prostor i široko polje za formiranje jedne istinske i snažne nacionalne i nacionalističke grupacije. Nacionalno političko telo deluje raštrkano i razasuto, kao metalni opiljci, kojima je potreban snažan magnet kako bi se okupili u jedno. To je lepo kao slika, može da zagreje ljude pomisao na tako nešto, ali da bi se stvorila takva grupacija nije dovoljna samo dobra volja i bilo čija želja, pa čak ni samo ideja, nego novac. Da ne govorimo o tome da u našem slučaju to neizbežno podrazumeva i odobrenje sa strane, ne samo u smislu priliva inostranog novca, već i odobrenja domaćim akterima da sredstva usmere u tako nešto. Nije potrebno ni reći koliko je to u ovom trenutku bezizgledno.
Novi putevi
Ali imamo to što imamo. Nacionalno biračko telo je tu, makar i nesavršeno u očima nacionalnih sanjara, tu je i jedan broj ljudi u institucijama i javnosti koji su donekle sačuvali kredibilitet, tu su neke manje stranke i organizacije koje možda prerastu u nešto veće. Tu su i segmenti SNS i SPS koji možda mogu odigrati i neku korisnu ulogu u tom smislu, tim pre što se oni koji su glasači neće prosto raspršiti u vazduhu.
Tu je, najzad, patriotski deo studentskog pokreta i Studentske liste, makar i manjinski, makar i za mnoge prilično upitan. Ali u budućnosti nećemo imati baš mnogo prostora za izbor, a kamoli za sitničarenje, uz održavanje ipak nekih principa i uspostavljanje prioriteta.
Taj patriotski segment pobedničkog pokreta mora se što više grupisati i organizovati, spremno čekajući trenutak raspršivanja Studentske liste, spreman da se prevede u partiju sa transparentnim rukovodstvom, emancipovanim od „plenuma“ i tajanstvenih prstiju iz senke. Tada treba da bude inkluzivan i otvori se i prema onima koji u prethodnom periodu nisu eksplicitno i neupitno podržavali studentski pokret. Period dok je na vlasti ovaj segment SL treba da koristi kako bi se ne samo što bolje pokazao u očima nacionalno odgovornih birača, nego i kako bi stvorio resursnu osnovu za budući pokret ili stranku.
Ovde je potrebno i osmišljavanje novog koncepta nacionalizma, koji će odgovarati vremenu u kom živimo, uzimajući u obzir, a ne potiskujući i previđajući one njegove osobenosti koje nam posebno ne prijaju.
Za neke sve ovo može delovati nepotrebno, pošto su uvereni da nas u narednom okviru čeka relativno brzo uspostavljanje institucionalnog sistema, što će podrazumevati i jednake šanse za sve političke aktere. Oni koji u to, sa mnogo razloga, sumnjaju, ovo će se činiti kao neostvariva utopija i puki nacionalistički san, zbog uverenosti da se tako nešto do daljnjeg neće dogoditi, jer nam to od spoljnjeg faktora neće biti dozvoljeno.
Više bih voleo da su oni prvi u pravu, ali želje su jedno, a realnost drugo. Takođe, ovi drugi ne nude ništa osim pesimizma i pasivnosti, što nikada nije dobar izbor kada je politika u pitanju.
Odnosno, možda jeste za posmatrača sa strane, ali ne za onog koji želi politički da deluje, a mora da bude i takvih, jer politika je najpre delovanje, uz spremnost da se ne bude uvek moralno i intelektualno superioran, uvek „u pravu“ i da se ponekad „zaprljaju ruke“ – po mogućnosti ipak ne neizbrisivo i nepovratno.
I da na tim rukama ne bude samo prljavštine zbog činjenja „onog što se činiti mora“, nego i žuljeva od istinskog rada i truda, od građenja nečega što će biti na korist i što će koliko-toliko potrajati. Svesni pri tome da u ovom svetu nikad ništa nije konačno i nepromenljivo i da smo samo jedan neznatan beočug na istorijskom putu našeg naroda, ali da smo ipak tu sa nekim razlogom i sa nekom odgovornošću.
Vladimir Kolarić je pisac i teoretičar kulture, autor knjiga „Javni interes u kulturi“, „Kultura i bezbednost“, „Plamen Donbasa – eseji o Trećem svetskom ratu“ i drugih. Ekskluzivno za Novi Standard.
(Novi Standard)
