„SMRTONOSNA ZAMKA“: Da li Amerika srlja u novi Vijetnam iz kojeg nema povratka?

Eskalacija retorike predsednika Sjedinjenih Američkih Država Donalda Trampa prema Iranu, uključujući pretnju da će tu zemlju „vratiti u kameno doba”, otvorila je niz strateških pitanja koja prevazilaze trenutni sukob i zadiru u same temelje američke spoljne politike i globalnog poretka. Kako u analizi za britansku publikaciju iPaper ističe autor Robert Foks, ova izjava ne samo da odražava problematično razumevanje istorije, već i opasnu sklonost ka pojednostavljivanju složenih geopolitičkih odnosa.

Foks podseća da Trampova retorika priziva sećanje na izjave generala Kertisa LeMeja, arhitekte razornih bombardovanja tokom Vijetnamskog rata. Međutim, istorijsko iskustvo pokazuje da ni najintenzivnije vojne kampanje nisu mogle da spreče strateški poraz Sjedinjenih Država u tom sukobu. Upravo ta paralela, smatra britanski analitičar, ukazuje na rizik da se i u sadašnjem konfliktu ponove iste greške, uz značajne posledice po kredibilitet Vašingtona.

Umesto jasne strategije, Tramp, prema oceni autora, ostavlja utisak lidera koji poseže za nejasnim i promenljivim pretnjama. Operacija pod nazivom „Epska furija” već pokazuje elemente takozvanog „širenja misije”, fenomena koji je obeležio američke intervencije u Vijetnamu, Iraku i Avganistanu. Uvođenje dodatnih deset hiljada vojnika u pripravnost, uz već raspoređene snage marinaca i padobranaca, nije praćeno objašnjenjem o konačnim ciljevima, planu dejstava ili strategiji izlaska iz sukoba.

Nedostatak transparentnosti, kako naglašava Foks, odnosi se i na saveznike i na američku javnost. Nije jasno zašto je odluka o ulasku u rat doneta upravo krajem februara, niti koji su očekivani ishodi. U takvim okolnostima, psihološka prednost može preći na stranu Teherana, jer se stiče utisak da nijedna strana ne ostvaruje odlučujuću pobedu.

Situacija se dodatno komplikuje dovođenjem u pitanje uloge NATO-a. Trampova izjava da razmatra povlačenje SAD iz Alijanse ocenjuje se kao politički nepromišljena, ali i pravno i institucionalno teško izvodljiva. Istovremeno, takav signal slabi poverenje saveznika i otvara pitanje budućeg ustrojstva zapadnog bezbednosnog sistema.

Na operativnom planu, Sjedinjene Države i Izrael suočavaju se sa konkretnim izazovima. Zalihe ključnih sistema protivraketne odbrane se brzo troše, dok potencijalne vojne opcije nose visok rizik. Jedna od njih, zauzimanje iranskog ostrva Hark, mogla bi da izloži američke snage konstantnim napadima dronovima i raketama. Još složeniji zadatak predstavljalo bi obezbeđivanje plovidbe kroz Ormuski moreuz, za šta bi bila potrebna masovna i dugotrajna vojna operacija.

Iran, uprkos ekonomskim teškoćama, zadržava sposobnost odgovora. Pod vođstvom Revolucionarne garde, režim pokazuje visok stepen otpornosti, dok kontrola nad ključnim pomorskim pravcima, Ormuskim moreuzom i potencijalno Bab el Mandebom, predstavlja snažan instrument pritiska na globalnu energetsku ekonomiju.

Za NATO saveznike, ova kriza predstavlja test istorijskih razmera. Evropske zemlje, uz Kanadu i potencijalno Japan i Australiju, moraće da razviju sopstvene bezbednosne kapacitete i strukture, prilagođene novim pretnjama koje se protežu od Arktika do Bliskog istoka i Afrike. To podrazumeva i promenu dosadašnjeg fokusa, koji je bio usmeren pre svega na istočnu Evropu.

Poseban izazov predstavlja potreba da se obezbedi slobodna plovidba kroz Ormuski moreuz, što je, prema procenama vojnih stručnjaka, moguće samo uz dogovor sa Iranom i uz upotrebu savremenih tehnologija, uključujući bespilotne sisteme na moru i ispod njegove površine.

Foks zaključuje da je ključna posledica aktuelne krize dubok deficit poverenja u američko rukovodstvo. Nepredvidivost i promenljivost politike Vašingtona dovode u pitanje njegovu pouzdanost, kako u očima saveznika, tako i protivnika, što može imati dugoročne posledice po međunarodni poredak.