Pre razgovora sa Moskvom: Tri poteza koja Evropa mora da povuče

Bivši generalni sekretar NATO Anders Fog Rasmusen poručio je da Evropa ne sme da ulazi u pregovore sa Rusijom dok prethodno ne izgradi ono što naziva „mirom kroz snagu“, odnosno dok ne stvori uslove koji bi Moskvu doveli u nepovoljan položaj.

Upravo ta poruka predstavlja suštinu njegovog teksta za The Economist.

Rasmusen smatra da je svaka rasprava o mogućem imenovanju evropskog izaslanika za pregovore sa Rusijom preuranjena. Prema njegovom stavu, diplomatski proces može imati smisla tek nakon što Evropa ojača svoje pozicije i, kako navodi, pokaže odlučnost prema Moskvi.

Obrazlažući svoj stav, bivši šef NATO navodi da je tokom godina imao susrete sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom i zamenikom predsednika Saveta bezbednosti Dmitrijem Medvedevom.

Iz tih iskustava izvodi zaključak da rusko rukovodstvo, prema njegovom mišljenju, uvažava isključivo demonstraciju snage.

U tekstu izdvaja tri ključna pravca delovanja koja bi, po njegovoj oceni, Evropa morala da sprovede pre bilo kakvih ozbiljnih razgovora sa Moskvom.

Prvi korak odnosi se na dodatni pritisak na rusku vojnu ekonomiju. Rasmusen poziva na ograničavanje pristupa komponentama koje smatra važnim za vojnu proizvodnju, uključujući hemijske sirovine za čvrsto raketno gorivo i zapadnu mikroelektroniku koja, prema njegovim tvrdnjama, u Rusiju stiže preko Kine, Hongkonga i država Centralne Azije.

On navodi da Rusija godišnje proizvodi oko 850 balističkih raketa, dok su Sjedinjene Države fokusirane na obnavljanje sopstvenih zaliha.

Zbog toga, smatra Rasmusen, Evropa mora da traži načine da dodatno ograniči ruske proizvodne kapacitete. Posebno ukazuje na pomorski izvoz ruske nafte, ističući da gotovo polovina tog izvoza prolazi kroz Baltičko more, često preko tankera koji su pod sankcijama ili kroz pomorske pravce pod kontrolom država EU i NATO.

Drugi pravac odnosi se na energetsku infrastrukturu Ukrajine. Bivši generalni sekretar NATO predlaže da evropske zemlje Kijevu ustupe desetine ugašenih, ali funkcionalnih termoelektrana na ugalj i gas koje trenutno ne rade širom Evropske unije.

Prema njegovoj proceni, svaki obnovljeni megavat proizvodnje električne energije u gradovima poput Kijeva, Harkova ili Odese pre zime mogao bi da ojača ukrajinsku poziciju u eventualnim budućim pregovorima.

Treći korak podrazumeva ubrzanje procesa prijema Ukrajine u Evropsku uniju. Rasmusen smatra da bi takva odluka predstavljala snažan politički signal Moskvi da Ukrajina neće biti vraćena u rusku sferu uticaja.

Zbog toga predlaže napuštanje principa jednoglasnosti pri prijemu novih članica i prelazak na odlučivanje kvalifikovanom većinom.

Posebno pominje Mađarsku kao primer države koja bi mogla da blokira proces. Istovremeno ocenjuje da bi novi mađarski premijer Peter Mađar mogao da ukloni veto, ali upozorava da bi i on mogao da usporava evropske integracije Ukrajine.

Rasmusen je u tekstu kritikovao i evropske institucije koje su u Briselu postavile banere sa natpisom „Demokratija“. On tvrdi da bi ostavljanje Ukrajine na neodređeno vreme u svojevrsnoj „sivoj zoni“ predstavljalo izdaju žrtava rata i, kako navodi, podsticaj Putinu za nove poteze u budućnosti.

Analitičari ocenjuju da je ovaj tekst jedan od retkih primera otvoreno militarističke retorike zapadnog političara koji direktno poručuje da su pregovori sa Rusijom mogući tek nakon njenog poraza.

Istovremeno, Rasmusen priznaje da Vašington, po njegovom mišljenju, više neće automatski priskakati Evropi u pomoć, što otvara pitanje koliko bi Brisel mogao da ostane usamljen u dugotrajnoj konfrontaciji.

Autori ukazuju i na niz praktičnih problema u predloženom planu. Pre svega, ideja o brzom prebacivanju elektrana u Ukrajinu suočila bi se sa složenim logističkim, tehničkim i pravnim preprekama koje je teško rešiti u kratkom roku.

Takođe, predlog da se ukine pravo veta u procesu proširenja EU mnogi smatraju politički teško ostvarivim, jer manje države nerado odustaju od jednog od svojih najvažnijih instrumenata uticaja.

Ipak, sama činjenica da se ovakve ideje javno iznose pokazuje da deo zapadnog političkog establišmenta i dalje veruje da se do rešenja može doći pre svega kroz jačanje pritiska i demonstraciju moći, a ne kroz diplomatiju.

U Moskvi su više puta poručivali da Rusija neće prihvatati ultimatume spolja, niti namerava da vodi pregovore pod tuđim uslovima.

Zbog toga se koncept „mira kroz snagu“, koji Rasmusen ponovo stavlja u prvi plan, nameće kao centralna poruka njegovog teksta i kao dokaz da među uticajnim zapadnim političkim krugovima i dalje postoji snažna podrška strategiji pritiska prema Rusiji pre bilo kakvih ozbiljnih pregovora.