TIHA PROMENA EVROPE: Ko će zaista živeti u njoj za 50 godina?

Evropa se suočava sa jednom od najvećih demografskih i političkih promena u svojoj savremenoj istoriji. Dok stanovništvo Starog kontinenta ubrzano stari, natalitet opada, a migracije menjaju društvenu strukturu brojnih država, sve veći politički uticaj dobijaju desničarske partije koje zahtevaju drugačiju migracionu politiku. Pitanje koje se sve češće postavlja jeste kako će Evropa izgledati za pola veka i ko će odlučivati o njenoj budućnosti.

Prema projekcijama Eurostata, Evropska unija, koja je 2025. imala približno 452 miliona stanovnika, mogla bi do 2100. godine da izgubi više od 50 miliona ljudi. Nizak natalitet i produženi životni vek menjaju odnos mladih i starih, dok migracije u brojnim državama ublažavaju nedostatak radne snage. Međutim, upravo pitanje doseljavanja postalo je jedno od najvažnijih političkih pitanja u Evropi.

Najupadljiviji primer političkog zaokreta dolazi iz Nemačke, gde je Alternativa za Nemačku (AfD) na parlamentarnim izborima 2025. osvojila 20,8 odsto glasova i postala druga najjača politička snaga u Bundestagu. Stranka koja se zalaže za znatno strožu kontrolu migracija, deportaciju stranaca bez prava boravka i promenu dosadašnje politike azila privukla je milione birača. Njeni protivnici upozoravaju na radikalne nacionalističke stavove pojedinih funkcionera, dok pristalice u AfD-u vide političku alternativu tradicionalnim partijama.

Slične političke tendencije prisutne su i u drugim evropskim državama. Nacionalno okupljanje u Francuskoj, Slobodarska partija Austrije (FPÖ), italijanska Braća Italije i holandska Partija za slobodu (PVV) predstavljaju različite struje evropske desnice kojima je zajedničko insistiranje na strožoj migracionoj politici. Ipak, među njima postoje značajne razlike u odnosu prema Evropskoj uniji, ekonomiji i međunarodnoj politici. Njihov uspon pokazuje koliko su pitanja granica, nacionalnog identiteta i integracije doseljenika postala važna evropskim biračima.

Pod pritiskom promenjenih političkih okolnosti, i tradicionalne evropske stranke počele su da menjaju pristup migracijama. Evropska unija je u junu 2026. počela da primenjuje novi Pakt o migracijama i azilu, kojim se predviđaju strože provere na spoljnim granicama, efikasnije procedure azila i povratka onih koji nemaju pravo boravka. Time je pokazano da pitanje kontrole migracija više nije tema isključivo desničarskih partija, već jedan od centralnih izazova evropske politike.

Ipak, demografski problem Evrope mnogo je složeniji od pitanja migracija. Čak i kada bi evropske države značajno ograničile useljavanje, ostao bi problem nedovoljnog broja rođenih, starenja stanovništva i sve većeg pritiska na penzione i zdravstvene sisteme. Zbog toga se raspravlja o većim podsticajima za porodice, dostupnijem stanovanju, boljim uslovima za odgajanje dece i politici koja bi mladima omogućila veću ekonomsku sigurnost. Istovremeno, evropske privrede nastavljaju da traže radnike, uključujući i one koji dolaze iz inostranstva.

Posebno osetljivo ostaje pitanje evropskog kulturnog identiteta. Dok desničarske partije upozoravaju da nekontrolisane migracije i neuspešna integracija mogu produbiti društvene podele, njihovi kritičari ističu da se evropske vrednosti zasnivaju i na demokratiji, jednakosti pred zakonom i poštovanju prava pojedinca. Rasprava zato nije samo o tome koliko ljudi dolazi u Evropu, već i kako će izgledati zajednički život stanovništva različitog porekla, kultura i religija.

Evropa 2076. godine gotovo sigurno neće izgledati isto kao danas. Njenu budućnost oblikovaće broj rođene dece, migracioni tokovi, ekonomske prilike i političke odluke koje se donose već sada. Da li će jačanje desničarskih partija dovesti do dugoročnog zaokreta u evropskoj politici ili će tradicionalne stranke pronaći drugačiji odgovor na demografsku krizu, ostaje otvoreno pitanje. Izvesno je samo da se budućnost kontinenta neće odlučivati isključivo na granicama, već i u porodilištima, školama, fabrikama i parlamentima širom Evrope.