NATO više nije jedinstven sistem, a ratni scenariji i eventualni početak stvarnih borbenih dejstava brzo bi raspršili ostatke nekadašnje, navodno monolitne strukture Alijanse. Dok SAD iza zatvorenih vrata razmatra nove modele organizovanja NATO-a, a izostavljanje pojedinih članica otkriva duboke razlike u pogledima na budućnost sukoba sa Rusijom.
Zatvoreni sastanak predstavnika odabranih članica NATO-a, planiran od 12. do 15. oktobra u Poljskoj, otvara pitanje da li se iza koncepta „NATO 3.0“ krije pokušaj Vašingtona da izdvoji države na koje može najviše da računa u budućim operacijama. Na sastanak, prema pisanju američkog portala „Politiko“, pozvane su Poljska, Nemačka, Finska, Švedska i Holandija, dok su Velika Britanija, Francuska i baltičke države ostale izvan ovog formata.
NATO više nije monolitan
General-major u penziji Mitar Kovač, direktor Evroazijskog bezbednosnog foruma, smatra da takva okupljanja treba posmatrati u kontekstu sve dubljih podela unutar zapadnog vojnog saveza, koje su posebno došle do izražaja posle ukrajinske krize.
„Možemo slobodno reći da NATO ne postoji kao homogena organizacija od ukrajinske krize i da svaka godina doprinosi različitostima i drugačijim viđenjima, kako u vrhu upravljačke strukture, tako i među vodećim zemljama, pre svega mislim na Ameriku i vodeće evropske zemlje NATO pakta“, kaže Kovač za Sputnjik.
Prema njegovim rečima, razlike više nisu samo pitanje novca i raspodele troškova nego i različitih procena o tome koliko daleko treba ići u konfrontaciji sa Rusijom.
„Sada nije dovoljna ni homogenost unutar evropskog prostora. Postoje drugačija spoljnopolitička opredeljenja i strategije nekih država: one koje su spremnije da ulaze u potencijalne konflikte sa Rusijom, koje su odlučnije da daju više sredstava, i države koje cene da mogu biti zahvaćene sukobom sa Ruskom Federacijom“, ističe Kovač.
„NATO 3.0“ – Evropa plaća, Amerika upravlja
Koncept „NATO 3.0“, koji se povezuje sa zamenikom američkog sekretara za rat Elbridžom Kolbijem, polazi od ideje da evropske članice moraju da preuzmu veći deo odgovornosti za sopstvenu konvencionalnu odbranu, dok bi SAD više svojih vojnih resursa usmeravale prema drugim strateškim prioritetima, pre svega prema Kini.
U tom modelu od evropskih država očekuje se da povećaju broj vojnika, unaprede vojne kapacitete, ojačaju namensku industriju i izdvajaju znatno veći deo BDP-a za odbranu. U raspravama o novim ciljevima NATO-a pominje se dostizanje pet odsto BDP-a do 2035. godine, kroz osnovne vojne rashode i šire bezbednosne izdatke.
Suština promene jeste da bi Evropa trebalo da finansira veći deo sopstvene odbrane, dok bi SAD zadržale ključnu ulogu u određivanju strateškog pravca Alijanse i nastavile da pružaju one vojne kapacitete koje evropske države ne mogu brzo da nadomeste. Time se otvara pitanje koliko će evropske članice zaista dobiti na samostalnosti ako budu izdvajale sve više novca, a ključne odluke i dalje budu zavisile od Vašingtona.
Dodatnu kontroverzu izaziva mogućnost da se veća izdvajanja i spremnost na saradnju sa američkom administracijom pretvore u kriterijum za privilegovan položaj unutar Alijanse. U takvom sistemu pristup američkom naoružanju i političkom rukovodstvu mogao bi da postane prednost za države koje se najviše usklađuju sa prioritetima Vašingtona.
Tako se nameće pitanje da li se NATO postepeno pretvara u savez u kojem nisu svi članovi jednaki kada je reč o uticaju na odluke, iako se od svih očekuje da izdvajaju novac i prihvataju posledice zajedničke strategije.
Zatvoreni sastanak i mogući ratni scenariji
Kovač smatra da sam naziv novog koncepta nije presudan koliko ono što se u okviru takvih sastanaka razmatra. Prema njegovoj oceni, različiti formati okupljanja pojedinih članica predstavljaju pokušaj da se prevaziđu neslaganja unutar Alijanse i pronađu države koje su spremnije da podrže određene vojne i političke odluke.
„Verujem da na dnevnom redu jeste sve ono što NATO u Evropi i Evropska unija ne uspevaju da postignu u smislu monolitnosti i prihvatanja tih militarističkih odluka, odnosno prihvatanja strategije koja podrazumeva i neposredno uključivanje u budućnosti u sukob sa Ruskom Federacijom“, ocenjuje Kovač.
On smatra da će se slični formati pojavljivati i ubuduće, u zavisnosti od konkretnih ciljeva i procena pojedinih država.
„Verujem da tih različitih formata i različitih scenarija postoji još i da će se periodično pojavljivati, a taj NATO koji ima obrise neke nove strategije, rešenja, organizacije, funkcionisanja po tom modelu 3.0 ne znači suštinski ništa. To je samo jedna faza preobražaja politike i strategije pojedinih članica NATO-pakta“, navodi naš sagovornik.
Ipak, za Kovača je posebno značajno to što je sastanak zatvoren za javnost.
„Taj podatak da je zatvoreni sastanak znači da se razmatraju različiti scenariji ratnih opcija ili neposrednijeg uključivanja u operacije podrške ukrajinskim oružanim snagama, odnosno angažovanja dela tih snaga na ugrožavanju ruskih nacionalnih interesa, prvenstveno oko Kalinjingradske oblasti“, upozorava on.
Zašto nema Britanije, Francuske i baltičkih država?
Posebno je zanimljivo što u razgovorima o budućnosti NATO-a ne učestvuju Velika Britanija i Francuska, dve evropske nuklearne sile, kao ni Estonija, Letonija i Litvanija, države među najglasnijim zagovornicima agresije na Rusiju, dok London ima značajnu ulogu u oblikovanju vojne i političke strategije NATO-a u Evropi.
Zašto su onda ostale izvan sastanka koji bi trebalo da razmatra buduće funkcionisanje Alijanse?
Kovač priznaje da je odsustvo baltičkih država teško objasniti, imajući u vidu njihovu neposrednu uključenost u bezbednosne scenarije na istočnom krilu NATO-a. Međutim, kada je reč o Velikoj Britaniji, on smatra da formalno odsustvo ne mora da znači i stvarno isključivanje iz procesa odlučivanja.
„Za ovaj format nije baš lako objasniti tu ulogu, zašto nema makar baltičkih država, pošto su one neposredno uključene u te scenarije sukobljavanja sa Ruskom Federacijom, a posebno ne Velike Britanije koja je oslonac, okosnica strategije NATO-a u Evropi, koja u krajnjem gura i Nemačku i Poljsku, pa i ove baltičke zemlje u konflikt sa Ruskom Federacijom“, kaže Kovač.
On dotle procenjuje da odsustvo Londona može imati formalni karakter.
„Mislim da je to više učinjeno iz formalnih razloga, da ne bude suviše indikativno da Velika Britanija upravlja i ovim formatom zatvorenog okupljanja dela članica NATO-a, nego da se formalno nađe izvan tog formata, ali ja mislim da je ona suštinski deo toga“, zaključuje Kovač.
