Dok Srbija istovremeno nabavlja kineske raketne sisteme, koristi ruske borbene avione i čeka francuske „rafale“, postavlja se pitanje koliko je njena vojska zaista nezavisna od stranih država. Jer kupovina naoružanja ne znači samo nabavku aviona, raketa i radara – već i dugoročnu zavisnost od onih koji ih proizvode.
Prema podacima Stokholmskog međunarodnog instituta za istraživanje mira (SIPRI), Srbija je u periodu od 2021. do 2025. godine bila na 37. mestu u svetu po uvozu velikih konvencionalnih sistema naoružanja. Najveći dobavljač bila je Kina, sa udelom od čak 61 odsto, dok su Francuska i Rusija učestvovale sa 12, odnosno sedam odsto. Ovi podaci pokazuju da je Peking postao znatno važniji snabdevač srpske vojske nego što se često pretpostavlja.
Kineski uticaj posebno je vidljiv u protivvazduhoplovnoj odbrani. Srbija je nabavila raketne sisteme FK-3 i HQ-17AE, kao i kineske borbene bespilotne letelice. Istovremeno, u upotrebi su ruski lovci MiG-29, helikopteri Mi-35 i raketni sistemi „pancir“. Tako se u okviru jedne vojske nalaze sistemi razvijeni u državama koje imaju različite vojne standarde, tehnologije i spoljnopolitičke interese.
Najveća promena dolazi iz Francuske. Srbija je u avgustu 2024. godine potpisala ugovor o kupovini 12 novih borbenih aviona „rafal“, vredan oko 2,7 milijardi evra. Prema najavama iz septembra 2026. godine, prvi avion trebalo bi da stigne u januaru 2028. godine. Time će srpsko ratno vazduhoplovstvo prvi put dobiti savremene borbene avione zapadne proizvodnje, što će zahtevati i novi sistem obuke, održavanja i logistike.
Međutim, upravo se tu otvara najvažnije pitanje. Savremeni borbeni avion nije dovoljno samo kupiti. Potrebni su rezervni delovi, specijalizovani softver, naoružanje, tehnička dokumentacija i redovno održavanje. Ako se politički odnosi između dve države pogoršaju, snabdevanje može postati komplikovano. To ne znači da proizvođač može jednostavno da isključi već isporučen avion, ali pokazuje da potpuna tehnološka nezavisnost nije moguća samom kupovinom skupog oružja.
Slična situacija postoji i kada je reč o ruskoj vojnoj opremi. Zbog međunarodnih sankcija uvedenih Rusiji i transportnih ograničenja, direktne ruske isporuke naoružanja Srbiji znatno su otežane. Zato održavanje postojećih sistema, nabavka komponenti i njihova buduća modernizacija predstavljaju važna pitanja za vojno planiranje.
S druge strane, Srbija poseduje domaću namensku industriju koja proizvodi artiljerijske sisteme, municiju, oklopna vozila i određene bespilotne platforme. Sistemi poput „nore“, modernizovanog „ognja“ i različitih domaćih dronova mogu da smanje zavisnost od uvoza u pojedinim oblastima. Ipak, proizvodnja složenih radara, savremenih lovačkih aviona i sofisticiranih raketnih sistema zahteva industrijske i tehnološke kapacitete kojima raspolaže relativno mali broj država.
Zbog toga najveći izazov za Srbiju nije samo pitanje koliko će oružja kupiti, već koliko će moći samostalno da ga održava i koristi. Kupovina od Kine, Rusije i zapadnih zemalja omogućava Beogradu da ne zavisi od jednog dobavljača, ali istovremeno stvara nekoliko različitih oblika tehnološke zavisnosti. U savremenom svetu vojna nezavisnost ne meri se samo brojem tenkova, aviona i raketa, već i sposobnošću države da ih održava, modernizuje i koristi kada su joj najpotrebniji.
