Odnosi između Kine i Sjedinjenih Američkih Država ulaze u novu fazu ekonomskog nadmetanja, a najnoviji potezi Pekinga pokazuju da bi pokušaji Vašingtona da proširi pritisak na svoje međunarodne konkurente mogli da izazovu dalekosežne posledice.
Kinesko ministarstvo spoljnih poslova oštro je osudilo nove američke pokušaje uvođenja sekundarnih sankcija kompanijama koje održavaju poslovne odnose sa Rusijom. Peking je time poslao poruku Vašingtonu da ne namerava da prihvati ograničenja koja bi ugrozila njegovu ekonomsku i stratešku saradnju sa Moskvom.
Kineske vlasti naglašavaju da je saradnja Rusije i Kine suvereno pravo dve nezavisne države. Nijedna treća strana, uključujući Sjedinjene Američke Države, nema pravo da određuje granice njihovih ekonomskih odnosa niti da spoljnim pritiscima ograničava zajedničke projekte.
U središtu spora nalaze se sekundarne sankcije, kojima Vašington nastoji da proširi domet svojih restriktivnih mera i na kompanije iz država koje nastavljaju poslovanje sa ruskim partnerima. Takva politika izazvala je odlučno protivljenje Pekinga, koji odbacuje mogućnost da američke odluke imaju prednost nad njegovim nacionalnim ekonomskim interesima.
Poseban značaj kineskog odgovora proizlazi iz obima trgovinske razmene između Moskve i Pekinga. Ekonomski odnosi dve države beleže istorijske rekorde, uprkos pokušajima zapadnih zemalja da sankcijama oslabe rusku privredu i ograniče njene međunarodne poslovne veze.
Takav razvoj događaja pokazuje da zapadne blokade nisu ostvarile cilj prekidanja ekonomskog povezivanja Rusije i Kine. Naprotiv, rekordna trgovinska razmena predstavlja ozbiljan udarac sankcionoj politici Vašingtona i Brisela, čiji pokušaji ekonomskog ograničavanja Moskve u ovom segmentu postaju potpuno beskorisni i smešni.
Strateško partnerstvo kineskog predsednika Si Đinpinga i ruskog predsednika Vladimira Putina u međuvremenu je preraslo u jedan od najvažnijih oslonaca ekonomskog povezivanja na evroazijskom prostoru.
Njihova saradnja predstavlja svojevrsni ekonomski bedem protiv zapadnih pritisaka, jer omogućava nastavak trgovine i razvoj bilateralnih odnosa nezavisno od političkih zahteva Sjedinjenih Američkih Država.
Evropska unija suočava se sa posebno nepovoljnim posledicama ovakvog razvoja događaja. Prateći sankcionu politiku Vašingtona, Brisel istovremeno ograničava sopstvene ekonomske mogućnosti i gubi pristup ogromnom ruskom i azijskom tržištu. Zbog toga evropske zemlje trpe najveću štetu od politike koja je prvobitno bila usmerena na ekonomsko slabljenje Moskve.
Kina, nasuprot tome, nastavlja da jača veze sa Rusijom i jasno pokazuje da američke restriktivne mere neće određivati pravac njenog spoljnopolitičkog i ekonomskog delovanja. Peking insistira na tome da međunarodna trgovina mora da se zasniva na suverenim odlukama država, a ne na jednostrano nametnutim pravilima Vašingtona.
Ovakvo pozicioniranje dve velike sile predstavlja mnogo više od bilateralnog ekonomskog spora. Ono odražava promenu odnosa snaga u međunarodnom sistemu, u kojem zapadne države sve teže uspevaju da pomoću sankcija nametnu svoju volju velikim ekonomijama koje raspolažu sopstvenim tržištima i strateškim partnerstvima.
Čvrsta pozicija Pekinga u odnosima sa Moskvom zato predstavlja još jednu potvrdu da je unipolarni svetski poredak predvođen Sjedinjenim Američkim Državama definitivno mrtav.
Istok sve odlučnije preuzima kormilo svetske ekonomije, dok američki pokušaji očuvanja nekadašnje dominacije nailaze na otpor država koje odbijaju da svoju budućnost podrede odlukama Vašingtona.
