Parlamentarni izbori održani 25. oktobra nisu doneli samo promenu odnosa snaga između vlasti i njenih protivnika. Njihov rezultat ukazuje na mogućnost mnogo dublje promene: nestanka gotovo celokupne tradicionalne stranačke scene iz Narodne skupštine i stvaranja političkog poretka u kojem dve velike izborne liste kontrolišu praktično čitav parlament. Ipak, istorija srpskog višestranačja upozorava da ubedljiva izborna pobeda ne mora da znači i dugoročnu političku stabilnost.
Prema preliminarnim rezultatima Republičke izborne komisije, objavljenim posle obrade 97,56 odsto biračkih mesta, Studentska lista osvojila je 52,71 odsto glasova i 140 poslaničkih mandata. Lista „Aleksandar Vučić – Ujedinjena Srbija“ dobila je 39,17 odsto glasova i 104 mandata.
Četiri liste nacionalnih manjina osvojile su preostalih šest poslaničkih mesta.
Takva raspodela znači da se čak 244 od ukupno 250 mesta u Narodnoj skupštini nalaze u rukama dve političke grupacije. Drugim rečima, one raspolažu sa 97,6 odsto parlamentarnih mandata.
To je izuzetna koncentracija političke moći, naročito za zemlju koja koristi proporcionalni izborni sistem.
Ali još je značajnije ono što se dogodilo strankama koje su decenijama bile neizostavni deo političkog života Srbije.
Istorijski poraz starih stranaka
Socijalistička partija Srbije, stranka koja je devedesetih godina bila okosnica vlasti, prema preliminarnim rezultatima osvojila je svega 2,17 odsto glasova.
Sa 93.280 glasova, lista Ivice Dačića ostala je ispod izbornog cenzusa od tri odsto.
To je događaj sa ozbiljnom istorijskom težinom.
Srpski socijalisti su od uvođenja višestranačja 1990. godine bili prisutni u svakom sazivu Narodne skupštine. U pojedinim periodima vladali su samostalno, u drugim su bili glavni ili sporedni koalicioni partner, a u trećim su svojom podrškom odlučivali ko će formirati vladu.
I posle pada Slobodana Miloševića uspeli su da prežive politički preokret, promene rukovodstvo, obnove organizaciju i ponovo postanu deo vlasti.
Preživeli su 5. oktobar 2000. godine, raspad Savezne Republike Jugoslavije, stvaranje i nestanak državne zajednice Srbije i Crne Gore, povratak na vlast 2008. godine i uspon naprednjaka posle 2012.
Ali nisu preživeli oktobarske izbore 2026. u parlamentarnom smislu.
Sličnu sudbinu doživele su i druge političke organizacije koje su se godinama predstavljale kao nosioci različitih ideoloških opcija.
Lista „Autentična desnica“, predvođena Milošem Jovanovićem, osvojila je prema objavljenim rezultatima 0,90 odsto glasova, dok je lista „Evropska Srbija“, povezana sa Marinikom Tepić i Zdravkom Ponošem, dobila 0,28 odsto.
Ovakvi rezultati ne znače da su sve te političke ideje nestale iz društva. Oni pokazuju da stranke i koalicije koje su ih zastupale nisu uspele da ih pretvore u dovoljnu izbornu podršku.
To je važna razlika.
Politička organizacija može da izgubi značaj, a da njeni nekadašnji birači nastave da postoje, samo pod nekim drugim političkim imenom.
Od Miloševićeve dominacije do pobede DOS-a
Da bi se razumelo šta se danas dešava, potrebno je vratiti se na početak višestranačja u Srbiji.
Na prvim višestranačkim izborima, održanim u decembru 1990. godine, Socijalistička partija Srbije osvojila je 194 od 250 poslaničkih mesta.
Bio je to rezultat koji je omogućio ogromnu parlamentarnu dominaciju, ali je postignut po većinskom izbornom sistemu, koji je znatno drugačije pretvarao glasove u mandate nego današnji proporcionalni model.
Već 1992. godine situacija se izmenila. Socijalisti su pali na 101 mandat, a na političkoj sceni učvrstile su se Srpska radikalna stranka i opozicione grupacije okupljene oko DEPOS-a.
Tokom devedesetih godina Srbija je imala nekoliko snažnih političkih blokova, ali je ključno pitanje gotovo uvek bilo odnos prema vlasti Slobodana Miloševića.
Na izborima u decembru 2000. godine, posle njegovog političkog poraza, Demokratska opozicija Srbije osvojila je čak 176 poslaničkih mesta.
Izgledalo je da je stvoren novi, dugoročno dominantan politički blok.
Međutim, DOS nije bio jedinstvena stranka već koalicija velikog broja organizacija, često sa međusobno suprotstavljenim programima i ambicijama.
Ubrzo su usledili sukobi, podele i raspad koalicionog jedinstva.
Na izborima 2003. godine nijedna lista nije imala apsolutnu većinu, a najviše mandata osvojila je Srpska radikalna stranka.
To iskustvo predstavlja jednu od najvažnijih istorijskih pouka za sadašnji trenutak: izborni blok koji nastane radi političke promene ne mora da opstane kao jedinstvena politička organizacija posle pobede.
Kako su naprednjaci preuzeli političku scenu
Sledeća velika promena dogodila se posle 2008. godine, kada je iz Srpske radikalne stranke nastala Srpska napredna stranka.
Na izborima 2012. godine koalicija okupljena oko SNS-a osvojila je 73 mandata i, uz partnere, formirala vladu.
Već 2014. godine ta koalicija osvojila je 158 poslaničkih mesta, čime je započeta faza dugotrajne parlamentarne dominacije naprednjaka.
U međuvremenu su brojne stranke koje su bile značajne u prvoj deceniji ovog veka postepeno izgubile organizacionu snagu, birače ili samostalnost.
Politički život Srbije sve više se organizovao oko jednog dominantnog centra vlasti i više razjedinjenih opozicionih grupacija.
Ali izbori 2026. ukazuju na drugačiju vrstu preokreta.
Ovoga puta nije samo oslabljena stranka koja je do tada dominirala politikom. Istovremeno su ogroman deo izbornog prostora izgubile i gotovo sve tradicionalne opozicione stranke.
Iz tog razloga sadašnji rezultat ne može se posmatrati samo kao zamena jedne vlasti drugom.
On otvara pitanje da li se završava čitavo razdoblje političke istorije Srbije.
Zašto su dve liste osvojile gotovo ceo parlament?
Na prvi pogled deluje neobično da u proporcionalnom izbornom sistemu, kakav ima Srbija, dve liste osvoje gotovo sva poslanička mesta.
Međutim, objašnjenje je u kombinaciji izbornih pravila i ponašanja birača.
Srbija ima jednu izbornu jedinicu sa 250 poslaničkih mesta, a za većinu izbornih lista važi cenzus od tri odsto.
Liste nacionalnih manjina imaju poseban tretman prilikom raspodele mandata.
To znači da se glasovi dati listama koje ne ispune uslove za učešće u raspodeli mandata ne pretvaraju u poslanička mesta.
Kada dve velike liste osvoje ogromnu većinu glasova, a ostali učesnici ostanu daleko ispod cenzusa, gotovo celokupan parlament pripada pobedniku i drugoplasiranom.
Upravo to se dogodilo na oktobarskim izborima.
Studentska lista i Ujedinjena Srbija zajedno su osvojile 91,88 odsto glasova prema preliminarnim rezultatima RIK-a, ali čak 97,6 odsto mandata.
Razlika između ta dva procenta pokazuje koliko izborni sistem, u uslovima izrazite koncentracije podrške, može da pojača političku dominaciju najvećih lista.
Ipak, iz ovoga bi bilo pogrešno izvesti zaključak da je Srbija već postala klasična dvopartijska država.
Pre svega, izborna lista nije isto što i politička stranka.
Pored toga, jedni izbori ne dokazuju da će se birači i na sledećim izborima opredeliti na isti način.
Može li Studentska lista da postane trajna politička organizacija?
Najveća nepoznanica budućeg političkog poretka nije samo sudbina Srpske napredne stranke.
Podjednako važno pitanje jeste šta će se dogoditi sa Studentskom listom.
Njena prednost u izbornoj kampanji bila je sposobnost da okupi birače različitih ideoloških uverenja oko zajedničkog političkog cilja.
Ali ono što je prednost u izbornoj borbi može da postane problem u upravljanju državom.
Birači koji su podržali istu listu ne moraju imati identične stavove o ekonomskoj politici, spoljnopolitičkom položaju Srbije, odnosu prema Evropskoj uniji i Rusiji, statusu Kosova i Metohije, socijalnoj politici ili ustavnim promenama.
Dok je zajednički cilj politička promena, takve razlike mogu ostati u drugom planu.
Kada treba doneti konkretne odluke, one neizbežno izlaze na površinu.
Istorija DOS-a pokazuje koliko brzo izborno jedinstvo može da bude zamenjeno konkurencijom njegovih sastavnih delova.
Zato će za novu većinu najvažniji test biti ne samo formiranje vlade već i sposobnost da izgradi institucije, jasna pravila odlučivanja i mehanizme za rešavanje unutrašnjih sporova.
Bez toga, velika izborna pobeda mogla bi da bude početak novih političkih podela.
Šta će biti sa SNS-om i Aleksandrom Vučićem?
Sa druge strane, rezultat Ujedinjene Srbije otvara pitanje transformacije političkog bloka koji je godinama bio okosnica vlasti.
Iako je izgubila izbore, lista predvođena Aleksandrom Vučićem osvojila je više od 1,68 miliona glasova prema preliminarnim rezultatima.
To nije mala politička snaga.
Sa 104 mandata, taj blok ostaje daleko najveća parlamentarna opoziciona grupacija.
Zato bi bilo preuranjeno govoriti o nestanku naprednjaka.
Istorija Srbije već je pokazala da stranke mogu da prežive gubitak vlasti i ponovo postanu značajan politički faktor.
Međutim, stranka organizovana oko dugotrajnog vršenja vlasti suočava se sa posebnim izazovima kada pređe u opoziciju.
Deo njenih funkcionera političku karijeru izgradio je u uslovima upravljanja državnim ili lokalnim institucijama. Gubitak vlasti menja odnose unutar stranke, utiče na njenu organizaciju i otvara pitanje budućeg rukovodstva.
U takvim okolnostima moguća su dva suprotna procesa.
Prvi je konsolidacija, u kojoj SNS uspeva da zadrži najveći deo svojih birača, obnovi organizaciju i postane glavna opoziciona stranka.
Drugi je postepeno osipanje, uz pojavu novih političkih organizacija koje bi pokušale da preuzmu deo njegovog biračkog tela.
Koji će proces preovladati zavisiće, pre svega, od unutrašnje stabilnosti SNS-a, budućeg delovanja Aleksandra Vučića i rezultata nove vlasti.
Tri moguća scenarija za Srbiju
Na osnovu sadašnjih odnosa snaga, istorijskog iskustva i karakteristika izbornog sistema, mogu se izdvojiti tri osnovna scenarija političkog razvoja.
Prvi scenario: Stvaranje trajnog sistema sa dva velika bloka
U ovom slučaju Studentska lista bi se postepeno pretvorila u stabilnu političku organizaciju ili trajnu koaliciju, dok bi SNS ostao glavna opoziciona snaga.
Politički život bio bi organizovan oko dva velika centra, sa relativno malim prostorom za treće stranke.
Takav sistem mogao bi da donese jasniju odgovornost vlasti i opozicije, ali i rizik od preterane polarizacije društva.
Drugi scenario: Raspad pobedničkog bloka i povratak višestranačja
Ukoliko razlike unutar Studentske liste postanu prevelike, moguće je njeno razdvajanje na više političkih organizacija.
Tada bi se ponovo otvorilo mesto za stranke različitih ideoloških opredeljenja.
Takav razvoj podsećao bi na period posle 2000. godine, kada se velika pobednička koalicija postepeno podelila na konkurentske političke grupacije.
Treći scenario: Potpuno prekomponovanje političke scene
Moguće je i da se tokom narednih godina promene oba velika bloka.
Deo sadašnje većine mogao bi da se organizuje u nove stranke, dok bi se iz redova dosadašnje vlasti i neuspešnih opozicionih organizacija pojavili novi savezi.
U tom slučaju, izbori 2026. ne bi označili početak trajnog dvopartijskog sistema, već kraj jednog starog poretka i početak dugotrajne političke rekonstrukcije.
Nijedan od ovih scenarija nije izvesan. Za njihovo ozbiljnije rangiranje potrebni su podaci o strukturi birača, stabilnosti novih poslaničkih grupa, javnom mnjenju i budućem delovanju političkih aktera.
Najveći rizik: Da se ponovi istorija političkih razočaranja
Srbija je od 1990. godine više puta prolazila kroz periode velikih političkih očekivanja.
Svaku krupnu promenu pratilo je uverenje dela građana da počinje nova epoha.
Međutim, veliki izborni rezultati sami po sebi nisu garantovali stabilne institucije, brže reforme ili trajno prevazilaženje političkih podela.
Iskustvo posle 2000. godine pokazalo je da smena vlasti ne rešava automatski pitanja funkcionisanja države.
Iskustvo posle 2012. godine pokazalo je, s druge strane, da dugotrajna dominacija jedne političke organizacije može da potisne konkurenciju, ali ne i da trajno ukloni nezadovoljstvo iz društva.
Zato će pravi značaj oktobarskih izbora biti vidljiv tek kada se pokaže kako nova većina upravlja institucijama i kako se dosadašnja vlast ponaša u opoziciji.
Jedna od ključnih provera biće i sposobnost političkih aktera da prihvate pravila koja će važiti podjednako za sve, bez obzira na to ko u datom trenutku ima većinu.
Kraj jedne epohe, ali ne nužno i početak dvopartijske Srbije
Oktobarski izbori doneli su rezultat koji po obimu koncentracije mandata predstavlja jedan od najneobičnijih u istoriji srpskog višestranačja.
Tradicionalne stranke koje su decenijama bile deo parlamentarnog života ostale su bez poslaničkih mesta, dok je nova izborna grupacija uspela da osvoji apsolutnu većinu.
Ipak, politička istorija Srbije upozorava da treba razlikovati trenutnu izbornu sliku od trajnog stranačkog sistema.
Dvopartijski sistem ne nastaje samo zato što su dve liste osvojile gotovo sve mandate. On nastaje kada takva podela političke moći preživi više izbornih ciklusa i kada iza nje stoje stabilne organizacije, programi i biračka uporišta.
Zato je možda najvažniji zaključak da Srbija nije nužno ušla u epohu dve stranke.
Mnogo je izvesnije da je ušla u period u kojem će se gotovo sve dosadašnje stranke, uključujući i pobednički blok, suočiti sa potrebom da ponovo definišu svoj identitet i svoje mesto u političkom sistemu.
A najveće pitanje nije samo ko će vladati Srbijom narednih godina, već da li će iz ove političke promene nastati stabilnije institucije ili samo nova podela vlasti među novim političkim akterima.
