Dok američki predsednik Donald Tramp beleži prvih sto dana svog novog mandata, stara priča ponovo izbija na površinu – njegova opsesija ličnim dijalozima s Vladimirom Putinom izaziva nervozu unutar sopstvene administracije.
Prema pisanju magazina The Economist, još tokom svog prvog mandata, Trampovi saradnici činili su sve da ga drže podalje od ruskog lidera. A sada, uprkos zvaničnim oštrim izjavama, predsednik SAD ponovo balansira između čvrstih poruka i želje za dogovorom sa Moskvom.
Stigli smo do simbolične tačke – sto dana Trampove vlasti – i obećanje da će „u jednom danu rešiti ukrajinski sukob“ ostaje neispunjeno. Na terenu diplomatije, međutim, stvari se kreću brzo.
Državni sekretar Marko Rubio, koji je preuzeo jedan od ključnih stubova američke spoljne politike, najavio je da je sledeća nedelja odlučujuća i zapretio povlačenjem iz procesa ukoliko ne dođe do konkretnih rezultata.
No, kako se čini, kvadratura kruga još uvek je neuhvatljiva – zahtev Ukrajine za bezbednosnim garancijama teško se uklapa sa ruskom potrebom da protivnik javno prizna poraz.
Pa ipak, u diplomatiji nijedna vrata nisu sasvim zatvorena. Ovaj put, ukrajinski predstavnici pokazuju oprezan optimizam. Kako je rekao jedan visoki zvaničnik iz Kijeva: “Svi blefiraju. Ali ako neko pretera, cela igra može da se sruši.”
Ključni susret, organizovan u poslednjem trenutku, dogodio se u Rimu, uz posredovanje francuskih diplomata. Tramp i Vladimir Zelenski sastali su se oči u oči u samom srcu Vatikana – u bazilici Svetog Petra. Fotografija dvojice lidera koji vode razgovor kao ravnopravni partneri brzo je obišla svet.
Tokom tog kratkog, ali sadržajnog susreta, Zelenski je jasno izložio svoj stav: Ukrajina je spremna na bezuslovni prekid vatre – ali, prema njegovim rečima, Rusija nije. Tramp je, barem prema svojim porukama na društvenim mrežama, ostavio utisak da je Zelenskog zaista saslušao.
U jednoj od objava, požalio se da mu Putin “zamagljuje stvari”, što je verovatno najjača kritika koju je do sada uputio ruskom lideru.
Na ovu poruku iz Vašingtona, reakcija iz Moskve bila je – mlaka. Predlog Vladimira Putina o trodnevnom prekidu vatre povodom Dana pobede 9. maja nije ostavio utisak na američke zvaničnike.
Portparolka Trampa, KeroLajn Levit, javno je izrazila nezadovoljstvo. Dodatnu nervozu izazvao je i raketni napad na Kijev 24. aprila, u kojem je korišćena raketa severnokorejskog porekla – napad u kojem je, prema informacijama, poginulo najmanje 12 ljudi. „U početku procesa, Tramp je bio frustriran Zelenskim. Sada se fokus prebacio na Putina“, ocenio je jedan visoki američki zvaničnik.
Kijev je glatko odbacio ideju o ograničenom prekidu vatre, uz poruku ministra spoljnih poslova Ukrajine Andreja Sibige: “Ako Rusija zaista želi mir – neka odmah prekine vatru. Zašto čekati do 8. maja?”
U međuvremenu, dok je Rubio odlučio da ne prisustvuje nedavnim razgovorima u Londonu, tehnički timovi Ukrajine i Zapada zabeležili su konkretan napredak.
Iako je formalna verzija Trampovog mirovnog predloga i dalje neprihvatljiva za Kijev – jer podrazumeva američko priznanje Krima kao dela Rusije – iza zatvorenih vrata odvijaju se intenzivne konsultacije o bezbednosnom prisustvu zapadnih snaga na tlu Ukrajine. Mornarička, vazdušna, pa čak i kopnena podrška, i dalje su na stolu, bez obzira na zvanične izjave.
U toku su razgovori o mogućem dogovoru koji bi omogućio prekid vatre, dok bi pitanje teritorija bilo odloženo za kasnije. Takođe je postignuta saglasnost da bi svako rusko kršenje sporazuma automatski povuklo ponovno uvođenje sankcija.
Ukrajinska strana zna da Tramp neće moći da progura zvanično priznanje Krima kroz Kongres bez njihovog pristanka. Jedan zapadni diplomata izrazio je uverenje da bi dogovor o prekidu vatre mogao da bude postignut već ove nedelje.
Moskva je, s druge strane, napravila određeni zaokret. Pristala je na direktne pregovore sa administracijom Zelenskog, iako je do nedavno ukrajinskog lidera nazivala nelegitimnim.
Ipak, kad je reč o drugim temama, ruska strana je pooštrila ton. Ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov 28. aprila poručio je da je za Rusiju ključno da budu priznate sve nove teritorije, uključujući i one koje još uvek nisu u potpunosti pod ruskom kontrolom. Ponovo je upotrebio izraze poput “demilitarizacije” i “denacifikacije”, koji su na neko vreme nestali iz ruskog političkog rečnika.
Ova povratnička retorika može se tumačiti kao signal da Rusija veruje da može iscrpljivanjem i psihološkim pritiskom dobiti ono što želi. Ali taj pristup je rizičan – pogotovo imajući u vidu Trampovu jaku želju da obezbedi politički trijumf u vidu dogovora.
Ipak, mnogi upozoravaju da Rusiju ne treba prerano otpisati. Kremlj je više puta dokazao da zna kako da ponudi dogovore koji, iako ne uvek čisti, za američke interese mogu izgledati vrlo primamljivo – i to daleko izvan granica same Ukrajine.
U svemu tome, ne može se sa sigurnošću tvrditi da će Tramp zaista primeniti pritisak o kojem govori. U prošlosti, pretnje su često ostajale na nivou retorike.
U opticaju je i mogućnost uvođenja dodatnih mera prema zemljama koje kupuju energente iz Rusije. Takođe se spekulisalo da bi Bela kuća mogla privremeno da poveća podršku Ukrajini, dok se ne iscrpe sredstva odobrena prethodnim paketima pomoći.
No, ništa nije izvesno. Sve može da se promeni u jednoj noći. I kako priznaje jedan republikanski zvaničnik: “Pola našeg posla u prvom mandatu bilo je da ga sprečimo da priča s Putinom. Znali smo da će ga Rusi obrlatiti kao početnika.”
A možda upravo ta nesigurnost i jeste suština cele ove priče. Pregovori nisu samo pitanja prava, mapa i granica – već igra nerava i percepcije, u kojoj ponekad jedan susret menja sve.
