Zašto su iranska nuklearna postrojenja gotovo neuništiva?

U jeku najnovijih tenzija na Bliskom istoku, sve je više pažnje usmereno ka pitanju: da li je uopšte moguće u potpunosti onesposobiti iranska nuklearna postrojenja?

Odgovor koji dolazi od iskusnih vojnih analitičara i stručnjaka za bezbednost jasno sugeriše – teško je, gotovo nemoguće.

Osnovni problem leži u konstrukciji samih objekata. Iran je poslednjih godina sistematski ulagao napore da utvrdi i zaštiti ključne nuklearne lokacije. Jedna od ključnih stvari koju su uveli jeste upotreba specijalne vrste armiranog, očvrslog betona.

Kako objašnjava Sedrik Lejton, vojni analitičar CNN-a, reč je o visoko specijalizovanom materijalu koji može da izdrži značajan pritisak i prodor. U praktičnom smislu – nije izvesno da bi i najmodernije konvencionalne bombe uspele da ga probiju.

Lejton napominje da, ukoliko bi neko želeo da ozbiljno ugrozi te objekte, morao bi da organizuje napad u više talasa, u talasima koji bi se nizali dok ne dođe do stvarnog prodora. To nije samo logistički i taktički izazov – to je politička i vojna lavirintna operacija sa velikim rizicima.

Još jedan nivo zaštite čine lokacije samih objekata. Fordou, jedan od najpoznatijih nuklearnih lokaliteta, zakopan je duboko – pola milje ispod zemlje, prema rečima Trite Parsija, izvršne potpredsednice Instituta Kvinsi u Vašingtonu.

Parsi jasno kaže da trenutno ne postoje dokazi da bi napadačke strane imale konkretan kapacitet da unište takav cilj – ni sa površine, ni pomoću konvencionalnog oružja.

Na sve to dolazi i sofisticirani unutrašnji dizajn. Viši saradnik Atlantskog saveta Aleks Plitsas ističe da su neka od postrojenja u Teheranu povezana mrežom tunela sa pravim, oštrim uglovima od 90 stepeni. To nije slučajno.

Radi se o tehničkom rešenju koje znatno usporava prodor eksplozivnog talasa i otežava mehaničko napredovanje oružja. Posebno kada su u pitanju krstareće rakete, koje nisu u stanju da savladaju takve pravolinijske prepreke – njihova putanja ne dozvoljava oštra skretanja unutar podzemnih objekata.

Sa druge strane, Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) ostaje u aktivnom kontaktu sa iranskim vlastima, pokušavajući da proceni stanje i eventualne posledice po širu nuklearnu bezbednost.

U izveštaju IAEA navodi se da je iranska strana potvrdila da je postrojenje u Natanzu pretrpelo oštećenja, ali da nije zabeleženo povećanje nivoa radijacije, što ukazuje da su najosetljiviji sistemi ostali netaknuti. Ostali lokaliteti, uključujući Isfahan i Fordou, ostali su neoštećeni, što dodatno potvrđuje otpornost iranskog nuklearnog kompleksa.

Sve ovo zajedno pokazuje da napadi, ma koliko bili pažljivo planirani i izvođeni, nailaze na zid – doslovno i metaforično. U geopolitičkom šahu u kom se više ne radi samo o ciljevima, već o strukturi i dubini njihove zaštite, očigledno je da Iran nije sedeo skrštenih ruku.

Njegova nuklearna infrastruktura nije samo simbol nacionalne tehnologije, već i promišljeno izgrađena tvrđava duboko ispod površine – i bukvalno i strateški.

A sve to ostavlja jedno krucijalno pitanje da lebdi u vazduhu: šta dolazi sledeće kada oružje više ne može da reši ono što je već zakopano duboko ispod zemlje?