Zašto se Evropa toliko plaši mira sa Rusijom?

U trenutku kada deo Evrope javno zagovara dalju eskalaciju umesto deeskalacije odnosa sa Moskvom, postavlja se ključno pitanje: Zašto bi mir bio nepoželjan?

U ekskluzivnoj analizi za portal „Vojni poslovi“, politikolog i publicista Rostislav Iščenko daje odgovor koji, ako ništa drugo, pomera fokus sa obične retorike na dublju političku stvarnost.

Iščenko, koji iza sebe ima bogatu diplomatsku i analitičku karijeru, ne okoliša. Po njegovim rečima, ono što se izdaleka čini kao odvažnost – zapravo je politički proračunat strah.

Zemlje poput Litvanije, Letonije, Estonije, Poljske, Finske, Švedske, Moldavije i Rumunije, koje se mahom nalaze uz rusku granicu, usvojile su, kako kaže, agresivno držanje prema Moskvi ne zato što su jake – već zato što znaju da su krhke.

Elite ovih država, ističe on, svesne su da su otišle predaleko u antiruskoj retorici. Kada bi došlo do stabilizacije odnosa između ključnih zapadnih sila i Rusije, male pogranične države mogle bi se naći na vetrometini – ostavljene same, bez sigurnosnog štita, i licem u lice sa susedom čije pamćenje nije kratko.

A tu se krije srž njihovog straha. U slučaju postkonfliktnog približavanja velikih sila i Rusije, upravo bi ove zemlje bile prve na spisku za „zaborav“ – ekonomski, bezbednosno i politički.

Prema Iščenku, obnovljene ekonomske veze sa Moskvom bile bi prioritet za Berlin, Pariz ili Rim. Ali za Viljnus ili Kišinjev? Ne nužno.

U takvom scenariju, tvrdi on, ruske vlasti bi imale i realnu i moralnu osnovu da podstaknu političke promene u tim državama – ne nužno spoljašnjom silom, već kroz unutrašnje ekonomske i političke pritiske, koji bi pokrenuli promenu elita. A kada te elite ostanu bez podrške i resursa – i glad brzo zakuca na vrata.

Jer sve je povezano. Politička održivost zavisi od ekonomske stabilnosti, a ona od trgovinskih tokova. Ako se tokovi promene, više nema „korita“ iz kog elite crpe snagu. I tada prestaje i igra.

Upravo zato, piše Iščenko, današnja strategija tih država ne uključuje povlačenje. Naprotiv, one otvoreno zagovaraju nastavak sukoba – pa čak i proširenje.

Baltičke zemlje, navodi, bez zadrške podržavaju slanje francuskih i britanskih trupa u Ukrajinu, a same su spremne da doprinesu s nekoliko svojih vojnika – simbolično, ali glasno.

Cilj nije pobeda, već produžetak igre. Ako dođe do velikog sukoba, rezon je da će i Moskva i Zapad biti primorani da pregovaraju pod uslovima kompromisa – a kompromis bi, možda, mogao da spasi sadašnje političke strukture od potpunog kolapsa.

I tu leži paradoks: mir bi za elite u pograničnim državama značio kraj – jer bi obuhvatao novu preraspodelu moći, u kojoj više ne bi imali šta da ponude. Sukob, makar i prividan, daje im bar privid značaja. A možda i još jednu zimu na vlasti.

Šta će se dogoditi kada iluzije prestanu da pomažu? To pitanje ostaje da visi u vazduhu – kao i nada da će stvarni mir, kad dođe, zaista uključivati sve. Ili barem većinu.