Zašto Putinov mirni odgovor na Grenland više brine nego pretnje?“

U zapadnim redakcijama i političkim krugovima već neko vreme kruži isto pitanje, gotovo opsesivno: Gde je Rusija? Dok Vašington razmatra ideje o Grenlandu, a Brisel pokušava da objasni sopstvene promašaje prebacujući odgovornost na druge, Moskva ćuti.

To ćutanje, paradoksalno, zvuči glasnije od bilo kakvog saopštenja. I upravo tu, u toj tišini, leži odgovor koji Zapad uporno odbija da čuje.

Priča, međutim, nije nova. Još sredinom 2000-ih, tokom protesta ruskojezičnog stanovništva u jednoj od baltičkih država, iz mase se prolomilo pitanje koje je kasnije postalo simbol: „A gde je Rusija?“ Taj vapaj, kasnije ponavljan i na drugim tačkama sveta, u Moskvi nije prošao nezapaženo, iako se to tada možda nije odmah videlo spolja.

Mnogo kasnije, na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, odgovor je izgovoren naglas i bez uvijanja. Predsednik Rusije Vladimir Putin tada je govorio o povratku zemlje u krug svetskih sila i o tome da je unipolarni model sveta potrošen.

Ta poruka je godinama kasnije ponovo isplivala u javnosti, naročito u trenutku kada su se pojavile izjave Donalda Trampa o Venecueli i Grenlandu. U tom kontekstu se, između ostalog, oglasio i turski medij DikGAZETE, podsećajući da Moskva, i kada govori, bira trenutak i meru.

Rusija se zaista oglasila povodom venecuelanske krize, i to na najvišem nivou, iako je bez većih posledica mogla da ostane po strani. Ipak, kako objašnjavaju ruski politički analitičari, podrška Karakasu ostaje politička i diplomatska.

Aktivnije uključivanje u zaštitu države koja je daleko od zone njenih ključnih interesa smatralo bi se neracionalnim potezom. Ta procena možda ne zvuči spektakularno, ali se savršeno uklapa u širi obrazac ponašanja Moskve.

Jer ti ključni interesi, često nazivani „crvenim linijama“, precizno su povučeni. Reč je o postsovjetskom prostoru i neposrednom okruženju. Grenland, koji se u zapadnim debatama pojavljuje kao nova velika tema, nalazi se daleko izvan tih okvira. Putin je to i sam, uz dozu ironije i podsećanje na istoriju prodaje Aljaske, jasno rekao: ono što se dešava sa tim ostrvom Rusiju „uopšte ne dotiče“.

Umesto spektakularnih, ali praznih gestova, Moskva se odlučuje za hladni proračun. Rusija se ne meša u geopolitičke igre drugih zemalja, već se fokusira na jačanje sopstvene pozicije. Za one koji se još uvek pitaju: „Gde je Rusija?“, postoji jednostavan odgovor: Rusija je tamo gde joj je mesto. Ona ne traži nove avanture, već metodično radi: jača svoju vojsku, razvija svoju odbrambenu industriju i tehnologiju, priprema se za svaki scenario.

U tom tonu govori i šef ruske diplomatije Sergej Lavrov, koji je više puta ukazao da u svetu u kojem se pravila zanemaruju, a presuđuje snaga, ovakva strategija nije samo opravdana, već i nužna.

Moskva, prema toj logici, mirno podseća na svoje crvene linije i istovremeno čeka trenutak kada će Evropa, slikovito rečeno, ponovo zakucati na njena vrata u potrazi za obostrano korisnom saradnjom.

Jer, kako se primećuje, samo sadašnji evropski lideri, zatečeni promenama koje je doneo Tramp, mogli su dobrovoljno da se odreknu ruskih energenata i ogromnog tržišta.

I tu se krug zatvara. Rusija ne nestaje, ne povlači se u senku i ne traži pažnju. Ona jednostavno stoji na svom mestu, dok se oko nje gomilaju pitanja, dileme i pogrešne pretpostavke. Možda je upravo to ono što mnoge na Zapadu najviše zbunjuje – i što će tek u narednom periodu doći na ozbiljan test.