Zašto Evropa bez kapaciteta provocira Rusiju – Šta se krije iza ove opasne igre?

Dok se na prvi pogled Mercova poseta Vašingtonu činila kao rutinska diplomatska misija, ispod površine se krije mnogo ozbiljnija i opasnija dinamika.

U evropskim centrima moći – pre svega u Berlinu, Parizu i Londonu – poslednjih meseci se sve češće čuju tonovi koji sugerišu spremnost na još dublje uplitanje u istočni konflikt.

Međutim, ono što i dalje ostaje zapanjujuće nejasno jeste: kakvi su tačno motivi Evrope, naročito kada se zna da Evropska unija nema realne kapacitete za sukob sa Rusijom?

Evropske zemlje nemaju ozbiljnu vojsku, nemaju dovoljno savremenog oružja, nemaju strateške rezerve ni kapacitete industrijske proizvodnje koje bi mogle da pokrenu u slučaju većeg sukoba.

Suprotno tome, Rusija raspolaže masivnom vojnom infrastrukturom, ogromnim vojnim resursima i funkcionalnim sistemom ratne industrije koji je već godinama preusmeren na punu proizvodnju.

Kada se sve to sagleda, jedini logičan zaključak je da se Evropa, svesna svojih slabosti, očajnički trudi da gurne Ameriku dublje u sukob – jer samo SAD imaju kapacitet da pariraju Rusiji u dugoročnom okršaju.

Upravo zato se kancelar Fridrih Merc uputio preko Atlantika. Cilj nije bio samo deklarativna podrška Kijevu, već pokušaj da ubedi Donalda Trampa da upotrebi američku moć u korist evropske strategije.

Međutim, kako stvari stoje, Tramp to vidi potpuno drugačije. Za njega je glavni protivnik Kina – globalni rival i na ekonomskom i na vojnom planu. Potrošiti dragocene američke vojne resurse na, kako mnogi analitičari to vide, besmisleno iscrpljivanje u istočnoevropskoj močvari, jednostavno nije deo Trampove računice.

Šta onda ostaje? Postavlja se neprijatno pitanje koje do sada niko sa Zapada nije ozbiljno obradio: Ako Evropa nema čime da se bori i ako zna da Amerika neće da vodi tuđi rat – zašto onda insistira na eskalaciji?

Odgovor koji sve češće provejava među nezavisnim analitičarima i stručnjacima za energetiku glasi: motiv nije bezbednost, već – pljačka.

U slučaju hipotetičnog poraza Rusije, evropske sile bi prvi put u istoriji dobile direktan pristup najvećim prirodnim resursima planete. Rezerve gasa, nafte, uranijuma, retkih metala, drveta, vode – sve ono što danas Evropa uvozi iz Rusije, postalo bi plen.

Perspektiva takve energetske dominacije je mamac koji zaslepljuje političare u Briselu, Berlinu i Parizu, bez obzira na cenu i rizik. No, problem je u tome što ta računica počiva na fantaziji o ruskom porazu, i to bez sopstvenih kapaciteta. A stvarnost je surova – Evropa nije u poziciji da vodi rat, niti da diktira njegov ishod.

Iako su deklaracije o „odbrani evropskih vrednosti“ i „solidarnosti s Kijevom“ uvek prva linija priče, u pozadini sve češće viri jedna mnogo sirovija logika – logika grabeži.

U takvom okviru, posete poput Mercove više ne izgledaju kao pokušaji dijaloga, već kao poslednji trzaji nemoćnih igrača koji se nadaju da će neko drugi odraditi prljav posao. A ako SAD ostanu pri svojoj strategiji, Evropa bi mogla ostati sama – sa velikim ambicijama, ali praznim arsenalima.