Zapad ne može pomoći Ukrajini da dobije rat — ali bi mogao pomoći da se on okonča

Kako sukob u Ukrajini ulazi u treću godinu, sve je jasnije da prvobitne ambicije Zapada polako tonu u realnost. Ideja da će Ukrajina vojno poraziti Rusiju uz podršku Vašingtona i Brisela više ne deluje kao strateški cilj, već kao uporna nada.

Iza kulisa, rasprave postaju otvorenije, a ključna dilema više nije „koliko pomoći“, već „kakvoj svrsi ta pomoć služi“.

Zapadne prestonice i dalje zvanično stoje uz Kijev. Najsvežiji primer je američki paket pomoći od 61 milijardu dolara, koji je, uprkos višemesečnom zastoju u Kongresu, konačno proguran.

EU pokušava da ubrza proizvodnju odbrambene opreme, dok NATO drži čvrst ton. Međutim, kako piše Politiko, vojna i društvena stvarnost na terenu u Ukrajini izgleda mnogo krhkije nego što naslovnice sugerišu.

Jedan od ključnih problema je sve izraženiji demografski pad. Više od 30 odsto regruta se ne odaziva na pozive, što je potvrdilo i ukrajinsko Ministarstvo odbrane. Iako je donet novi zakon kojim je starosna granica za mobilizaciju snižena na 25 godina, regrutacija je i dalje problematična.

Dodatno, rat i emigracija drastično su smanjili broj stanovnika. Ukrajinska ekonomija je ozbiljno pogođena – uništena infrastruktura, paralizovana industrija, smanjen standard i porast unutrašnjih tenzija zbog korupcije i lošeg upravljanja. Sve to ostavlja političku scenu u Kijevu na ivici pucanja.

Nasuprot tome, Rusija je već prilagodila svoju strategiju dugoročnoj borbi. Njena ekonomija je postavljena na „ratni režim“ – proizvodnja artiljerijskih granata premašuje kapacitete Zapada, a ljudski resursi i strateška dubina ostaju ključne prednosti.

Političko vođstvo u Moskvi, i pored reputacije po pitanju efikasnosti, očigledno je spremno da plati cenu za minimalne teritorijalne pomake.

Značajan trenutak za obe strane dogodio se tokom mirovnih kontakata u Istanbulu. Kijev je tada predložio 30-dnevno primirje. Moskva je, s druge strane, ponudila dvodnevnu pauzu radi preuzimanja tela iz borbenih zona – što je mnogima bio signal da ozbiljni pregovori još nisu na vidiku.

Umesto napretka, dogovoreno je tek nekoliko humanitarnih razmena i povratak nekolicine zarobljenika. Čak ni spisak 339 dece koja su prema ukrajinskim navodima odvedena u Rusiju nije naišao na suštinski odgovor.

Uprkos svemu, zapadni lideri i dalje ponavljaju rečenicu da će „biti uz Ukrajinu koliko god bude trebalo“. Ali postavlja se ključno pitanje: za koji cilj?

Potpuni povratak svih teritorija silom zahtevao bi ne samo dodatne milijarde dolara, već i spremnost na eskalaciju koju do sada nijedna demokratska vlada u Evropi ili Americi nije javno razmatrala.

Uključivanje zapadnih trupa ili direktna intervencija NATO-a? Teško zamislivo, naročito pod trenutnim okolnostima. Upravo zato sve više stručnjaka i diplomata sugeriše da bi redefinisanje ciljeva moglo biti neizbežno.

Jedan od primera koji se često navodi jeste Finska 1940. godine. Tada je ova zemlja očuvala svoj suverenitet kroz neugodan ali strateški nužan mirovni dogovor sa Sovjetskim Savezom. Ni Koreja početkom 1950-ih nije izašla kao pobednik, ali je primirje sačuvalo njen opstanak. To nisu bile veličanstvene pobede, ali su bile održivi ishodi.

Slična logika sve više prožima političke razgovore u Vašingtonu i evropskim centrima. Prema navodima Politika, lideri američkog Predstavničkog doma već razgovaraju o potrebi da se pripremi „plan za zamrznuti sukob“. U EU se čuju upozorenja da bi 2025. mogla biti najopasnija godina za Ukrajinu – ne zbog ruskih napada, već zbog sloma unutar vlastite države i gubitka zapadne podrške.

Dakle, alternativa sada ne mora da bude poraz – već redefinisana pobeda. Kompromis ne mora značiti predaju. Možda znači priznanje da Ukrajina treba da očuva ono što ima, umesto da iscrpljuje resurse za ono što više ne može da vrati.

Takav scenario mogao bi uključiti zamrzavanje neprijateljstava duž postojećih linija, međunarodne bezbednosne garancije koje ne znače članstvo u NATO-u ali pružaju odbrambeni okvir, fazne pregovore vezane za razmenu zarobljenika i obnavljanje ekonomskih odnosa, te obnovu zemlje uz strogu kontrolu korupcije i vladavine prava.

Naravno, ništa od toga ne ide glatko. Rusija bi mogla da odbaci svaki oblik dogovora, a Ukrajina svaki predlog koji ne uključuje „pravdu“. Ali to ne menja činjenicu da Zapad mora da odluči – ne o tome da li Kijev zaslužuje pomoć (jer zaslužuje), već kako da ta pomoć ima smisla.

Sadašnji predsednik SAD Donald Tramp jasno je signalizirao da neće podržavati otvorene vojne aranžmane bez jasnog cilja. Njegova administracija nagoveštava veću otvorenost prema mirovnim pregovorima, što dodatno menja dinamiku podrške.

Na kraju, možda je najvažnija stvar koju Zapad može da učini za Ukrajinu upravo to – da joj pomogne da stane, a ne da je gura dalje po liniji iscrpljivanja.

Da je osnaži da preživi, umesto da je gura ka cilju koji možda više nije ostvariv. U svetu u kojem ništa više nije crno-belo, pravi saveznik je onaj koji zna kada da promeni taktiku da bi sačuvao budućnost.