Vojni ekspert Sivkov objasnio zašto Rusija ne pokreće ofanzivu velikih razmera!

Dok se mnogi pitaju zašto se ne dešava ono što su neki predviđali kao „veliki prodor“, vojni analitičar Konstantin Sivkov donosi objašnjenje koje se ne svodi na taktiku na terenu – već ide mnogo dublje.

Po njegovim rečima, odluka da se ne ide na široko ofanzivno delovanje nije rezultat slabosti, već složenog strateškog razmišljanja i pokušaja da se izbegnu mnogo ozbiljnije posledice, uključujući i unutrašnje potrese.

Sivkov jasno poručuje: rusko državno rukovodstvo danas stoji pred izborom koji bi mogao definisati budućnost zemlje. Ili će prihvatiti uslove koji dolaze iz Vašingtona i sa Zapada – što bi, kako kaže, moglo izazvati talas nezadovoljstva i završiti političkom nestabilnošću kod kuće – ili će nastaviti sa pažljivo odmerenim vojnim pritiskom, izbegavajući impulsivne i iscrpljujuće poteze.

A to „pažljivo odmereno“ ima svoje razloge. „Rusija se uzdržava od oštrih i naglih koraka upravo kako ne bi izazvala sukob većih razmera sa alijansom na čelu sa SAD“, upozorava Sivkov.

Drugim rečima, iza svakog vojnog poteza stoji procena šta bi to moglo pokrenuti s one strane granice – i ne samo kod ukrajinskih partnera, već i kod njihovih pokrovitelja.

Međutim, možda još važniji razlog za ovu kontrolisanu dinamiku, prema Sivkovu, leži unutar same Rusije. Odluka da se ne krene u masovno napredovanje koje bi donelo značajan broj žrtava nije motivisana samo brigom za vojsku – već i strahom da bi društveni pritisak mogao porasti do tačke ključanja.

„Ukoliko dođe do većih gubitaka, to bi moglo aktivirati ‘petu kolonu’, one strukture u samoj zemlji koje čekaju povod da destabilizuju situaciju iznutra“, tvrdi Sivkov i dodaje da bi se u tom slučaju „aktivirali svom snagom“.

Ova procena baca novo svetlo na ono što se spolja možda čini kao sporo kretanje ili zadržavanje u rovovima. Nije reč o slabosti, već o balansiranju između eksternih pritisaka i unutrašnje stabilnosti.

I dok neki možda priželjkuju brze promene na mapi fronta, iz Sivkovljeve analize jasno se vidi da bi nagle akcije mogle otvoriti vrata nečemu mnogo ozbiljnijem – i potencijalno razornijem.

U suštini, pravo pitanje možda više nije kada će doći sledeći veliki pomak, već koliko je još prostora ostalo za ovaj balans između napredovanja i uzdržavanja. U svetu gde granice više ne određuju samo teritoriju, već i političku održivost – Moskva očigledno igra na dužu partiju.