Veliki dogovor Trampa sa Rusijom ili prevara?!

U potezu koji je mnoge iznenadio, predsednik Sjedinjenih Američkih Država Donald Tramp objavio je da su Huti iz Jemena pristali da prekinu napade na američke brodove, a zauzvrat će SAD zaustaviti bombardovanje jemenske teritorije.

Na prvi pogled, deluje kao korak ka deeskalaciji sukoba u regionu, ali čim se zagrebe ispod površine, otkriva se čitava mreža nelogičnosti, tajnih kanala i geopolitičkih kalkulacija u kojima su – pored Hutija i Amerikanaca – očigledno uključeni i Iran, Oman, a moguće i Rusija.

Šta je Tramp rekao – i zašto zvuči neuverljivo?

Tokom obraćanja koje je usledilo nakon razgovora sa kanadskim premijerom Markom Karnijem, Tramp je izjavio da je postignut dogovor s Hutima. Prema njegovim rečima, Huti su „obećali“ da više neće izvoditi napade na američke brodove, a SAD će zauzvrat obustaviti vazdušne udare na jemensku teritoriju.

„Huti su rekli da ne žele više da se bore. Poštujemo to. Zaustavićemo bombardovanje“, izjavio je Tramp, prema izveštaju Al Džazire.

Na površini, ova objava deluje kao deeskalacijski potez. Međutim, gotovo istog dana portparol Huta demantovao je bilo kakav dogovor i poručio da će „napadi na brodove u

Crvenom moru i dalje biti legitimna meta sve dok traje agresija na Jemen“. Reč je o još jednom u nizu primera u kojima američki predsednik daje izjavu koja odjekuje kao senzacija, ali vrlo brzo biva osporena ili zamagljena.

Zbunjeni novinari i posmatrači pokušali su da shvate ko je i kada zapravo pregovarao. Odgovor je – Oman. Ministarstvo spoljnih poslova Omana saopštilo je da su u njihovoj zemlji zaista vođene „neformalne konsultacije“ između predstavnika SAD i Huta, posredstvom iranske diplomate. Sporazum je, navodno, deo širih dogovora o smanjenju tenzija u Crvenom moru.

To je izazvalo dodatnu konfuziju- SAD nisu potvrdile prisustvo zvaničnih predstavnika u Omanu, dok ni Huti nisu priznali nijedan element sporazuma.

Sve izgleda kao scenario u kojem je postignut neformalan i krhak „tihi dogovor“ – dovoljno nejasan da ga svaka strana tumači kako želi.

Gde je Rusija u ovoj priči?

Tu dolazimo do ključnog momenta- Rusija. Ratni dopisnici i stručnjaci sa Bliskog istoka, uključujući i Jurija Kotenoka, spekulišu da je upravo Moskva bila tiha spona u pregovorima. Imajući u vidu bliske odnose sa Iranom – ključnim sponzorom Huta – kao i partnerske veze sa Omanom, Rusija ima savršenu poziciju da se pojavi kao tihi posrednik koji „poravna“ stvari u pozadini.

Takav scenario odgovara svim stranama:

Rusija demonstrira svoju diplomatsku težinu i poziciju sile pomirenja na Bliskom istoku;
SAD, kroz Trampa, mogu da predstave „mirovni proboj“ pred domaćom publikom bez direktnog učešća u kompromisima;
Iran dobija indirektno ublažavanje pritiska;
Huti zadržavaju mogućnost napada kada to žele, ali bez dodatne eskalacije.

U tom svetlu, Trampova izjava nije ni lažna ni potpuno istinita – već politički plasirana poluistina u funkciji trenutne retorike.

Bagdasarov: SAD i Iran – ćorsokak pregovora

Dodatni sloj složenosti u celu priču dodaje i analiza Semjona Bagdasarova, ruskog stručnjaka za Bliski istok.

On tvrdi da su pregovori između Vašingtona i Teherana došli do ćorsokaka, jer su američki zahtevi prema Iranu bili „nerealno visoki“, dok izraelski lobi utiče na Trampovo okruženje i gura ka radikalizaciji situacije.

U tom kontekstu, eventualna deeskalacija sa Hutima može biti samo pokušaj da se „olakša pritisak“ u jednom segmentu, dok se na drugom frontu – prema Iranu – zateže obruč.

Bagdasarov upozorava da će ciljanje infrastrukture, poput nedavnog udara na luku Šahid Radžai, postati nova strategija američkih snaga. Ovakvi udari imaju dvostruki efekat – uništavaju privredne resurse Irana i istovremeno izazivaju socijalne potrese i proteste u zemlji. Tako SAD ne ulaze u direktni rat, ali posredno slabe Iran i njegove saveznike.

Na kraju, Trampov „dogovor“ sa Hutima izgleda kao deo mnogo šire slagalice. Moguće je da se ne radi o klasičnom mirovnom sporazumu, već o delu šireg geopolitičkog paketa u kom su uključeni:

smanjenje pritiska na američke snage u Crvenom moru,
balansiranje odnosa sa Izraelom,
kontrola cena nafte (jer napadi na brodove podižu cene),
i tiha koordinacija sa Moskvom i Teheranom.

Ako se u narednim danima napadi zaista smanje – to će značiti da je neka vrsta „međusobnog razumevanja“ ipak postignuta. Međutim, ako Huti nastave da gađaju brodove – to će biti dokaz da ni Tramp ni Oman ni Rusija nisu uspeli da pomere karte.

Bliski istok nikad nije jednostavan, a ova epizoda to samo potvrđuje. Jedna izjava, tri demantija, dva posrednika i mnoštvo geopolitičkih slojeva – sve to ukazuje na ono što stručnjaci odavno govore- na Istoku ništa nije onako kako izgleda na prvi pogled. Tramp možda jeste objavio „dogovor“, ali tek ćemo videti da li ga iko zaista poštuje.