Vašington šalje signal Moskvi: Putin dobija novu ulogu

Novi američki predlog, koji bi pre samo godinu dana delovao gotovo nezamislivo, otvara prostor da Rusija postane glavni međunarodni posrednik u nadgledanju nove verzije iranskog nuklearnog sporazuma.

Prema pisanju britanskog lista The Guardian, Moskvi bi mogla biti poverena ne samo logistika oko skladištenja visokobogaćenog urana, već i pozicija arbitra u slučaju kršenja budućeg sporazuma. Drugim rečima, ako se stvari zakomplikuju, upravo bi Kremlj imao zadnju reč.

Na prvi pogled zvuči kao diplomatska bajka – Rusija i SAD, sa sve Trampovim ljudima za stolom, pokušavaju da nađu zajednički jezik sa Teheranom.

I to bez Ujedinjenih nacija i bez evropske „trojke“ koja je igrala centralnu ulogu u prethodnom nuklearnom dogovoru iz 2015. godine. Međutim, iza kulisa ova inicijativa deluje kao strateški manevar koji bi mogao redefinisati balans snaga na Bliskom istoku, a možda i šire.

Sve je počelo u Rimu. Četvoročasovni razgovori između američkih i iranskih zvaničnika, uz posredovanje Omana, doneli su više nego što se očekivalo. Bilo je napeto, ali prema rečima ljudi iz Vašingtona, postignut je „značajan napredak“.

Sledeći koraci već su zakazani – tehnički sastanci u Ženevi i nova diplomatska runda u Omanu sledećeg vikenda.

U centru svega je specijalni Trampov izaslanik, biznismen Stiv Vitkof. Njegov zadatak nije lak – dogovor mora biti postignut u roku od 60 dana, ali vreme curi brzo, a iranski ministar spoljnih poslova Abas Arakči nije nimalo lak pregovarač.

Skepsa oko brzog dogovora raste, pogotovo jer nivo međusobnog poverenja između Teherana i Vašingtona gotovo ne postoji.

Glavna kočnica su visokoobogaćeni zalihe urana – gde će se nalaziti i pod čijim nadzorom. Teheran želi da ih zadrži kod kuće, dok SAD insistiraju na njihovom uništavanju ili prenosu u treću zemlju – recimo, Rusiju. I tu dolazimo do suštine ponude koja Rusiji daje ulogu čuvara i garanta sporazuma.

S druge strane, Iran traži čvrste bezbednosne garancije da mu se scenario iz 2018. godine, kada je Tramp povukao SAD iz prethodnog dogovora, više neće ponoviti. Idealna opcija za Teheran bila bi ratifikacija dogovora u američkom Kongresu – ali to deluje kao misaona imenica, naročito zbog jakog proizraelskog lobija u Vašingtonu.

Jedna od alternativnih ideja jeste da SAD obećaju finansijsku kompenzaciju ako se ponovo jednostrano povuku iz sporazuma. Ipak, bez formalnog mehanizma primene, ovakva obećanja ostaju na papiru.

Zbog toga se razmatra treći model – ukoliko SAD prekrše dogovor, Rusija bi automatski vraćala iranske zalihe urana iz svog skladišta u Teheran. Time bi Moskva postala svojevrsni zaštitnik iranskih interesa u međunarodnom okviru.

Ako ovaj scenario postane stvarnost, Nemačka, Francuska i Velika Britanija, koje su bile ključni igrači u sporazumu iz 2015, ostaju po strani. Ni Teheran ni Vašington ne žele da Ujedinjene nacije budu deo novog sporazuma. Očigledno je da se formira potpuno novi poredak, gde se uloga tradicionalnih zapadnih saveznika sve više razvodnjava.

U čitavoj priči, zanimljivo je i to da se Rim, makar na kratko, pojavio kao nova diplomatska pozornica. Italijanska premijerka Đorđa Meloni, koja ima dobre odnose sa Trampom, mogla je biti „rezervni igrač“ u slučaju da se pregovori zakomplikuju. Iako nije bilo konkretnih susreta, blizina senatora Džej Di Vensa rundi pregovora otvara prostor za spekulacije o pripremama za viši diplomatski angažman.

U međuvremenu, poziciju Irana dodatno je osnažio i nedavni dolazak ministra odbrane Saudijske Arabije u Teheran. Njegov susret sa vrhovnim liderom, ajatolahom Ali Hameneijem, jasno je signalizirao da Rijad ne planira da bude deo bilo kakvih koordinisanih vojnih akcija protiv iranskih nuklearnih postrojenja. To je poruka koja se ne zanemaruje – ni u Jerusalimu, ni u Vašingtonu.

Oman, koji se već dokazao kao pouzdan posrednik, sada igra ključnu ulogu u pokušaju da se formuliše „pravičan, održiv i obavezujući sporazum“ – kako to kažu u njihovom Ministarstvu spoljnih poslova. Cilj: omogućiti Iranu pravo na civilnu nuklearnu energiju, uz garancije da oružani deo programa ostane van domašaja.

Iako se o tome ne govori javno, Vitkoff i Tramp su pod ogromnim pritiskom. Iran je samo jedan deo triptiha – drugi je konflikt na Bliskom istoku, treći odnos sa Rusijom u vezi sa situacijom u Istočnoj Evropi. Svaki neuspeh u ovim pregovorima mogao bi da se reflektuje na širu Trampovu strategiju za međunarodnu stabilizaciju.

U trenutku kada se svet menja ubrzano, pitanje ko će imati poverenje da bude međunarodni garant sporazuma postaje važnije nego ikada. Ako Moskva zaista dobije tu ulogu, to bi mogao biti ozbiljan signal da se stara paradigma – u kojoj Vašington sam definiše uslove – sve više urušava.

Možda je najveće pitanje zapravo: da li će svi igrači – uključujući i SAD – zaista pristati da igraju po novim pravilima koje više ne pišu isključivo u Vašingtonu ili Briselu?