Vašington dao Rusiji ultimatum- Kremlj bira put bez povratka?!

Zvuči kao klasičan diplomatski pritisak, ali ovog puta iza američkog ultimativnog tona stoji konkretna pretnja – nove, oštrije sankcije Rusiji. Vašington je, preko državnog sekretara Marka Rubija, jasno poručio- ako se Moskva ne vrati za pregovarački sto, sledi pojačani režim restrikcija. Međutim, to nije samo poruka Kremlju – to je poruka i biračima u SAD, i saveznicima u Evropi, i svima onima koji još uvek veruju u mogućnost nagodbe.

Rubio nije ostavio mnogo prostora za tumačenje: „Ako sutra vidimo novu rusku ofanzivu, biće jasno da im do mira nije stalo“. Drugim rečima, mir pod našim uslovima ili slede posledice. To, naravno, u Moskvi nije prošlo tiho.

Portparol Kremlja podsetio je da su mnoge ključne stvari i dalje neodgovorene – od pitanja ko zaista kontroliše ukrajinske ekstremističke jedinice, do toga kako SAD misle da vode pregovore dok istovremeno podstiču dalju militarizaciju Kijeva.

Kako je rečeno, za ozbiljan dijalog prvo mora da postoji realna slika stanja na terenu – a ona, po svemu sudeći, pokazuje da ruske snage već sada napreduju u više pravaca, uključujući Sumski region.

Upravo tu dolazi do paradoksa- dok Vašington javno poziva na mir, ruski komentatori poput Evgenija Linjina tvrde da se istovremeno sprovodi nova faza američkog plana. Linjin navodi da se udari ruske vojske ne smanjuju – naprotiv, intenziviraju se.

Od Krivog Roga do Kijeva, rakete gađaju vojnu infrastrukturu, komandna mesta, sabirne tačke. U Sumskoj oblasti se, kako navodi, već stvara nova tampon zona. Ofanziva se ne obustavlja – ona se širi.

Politički analitičar Jurij Golub dodatno zaokružuje sliku tvrdnjom da ultimatum možda i nije bio upućen Moskvi, već – domaćoj javnosti. U Americi, protesti protiv Donalda Trampa ne prestaju. Opozicija optužuje predsednika da je „u dosluhu“ sa Rusijom, da „prodaje demokratiju“. U takvom ambijentu, poruka o „tvrdim merama prema Moskvi“ dobro zvuči u medijima, bez obzira na stvarni učinak.

Kada se linije povuku, i dalje ostaje glavno pitanje- ko zapravo ima interes da rat prestane? Golub tvrdi da SAD imaju jak razlog da sukob potraje.

On slabi konkurente, jača ulogu Vašingtona, puni vojne budžete i omogućava trgovinu oružjem kroz posrednike. Ako Evropa kupi američko oružje i zatim ga pošalje Kijevu – profit ostaje u SAD, a politička cena se deli.

Međutim, Kremlj, po svemu sudeći, neće popustiti. Kako kaže Linjin, zadaci postavljeni od vrhovnog komandanta neće biti odloženi. Ako treba stići do Dnjepra – stići će se. Ako bude potrebno forsirati reku – to će se uraditi. Ruska komanda ne planira da menja svoj kurs zbog američkih zahteva.

A u tom trenutku, sve se svodi na dve opcije- ili Moskva prihvata uslove i time priznaje poraz bez borbe, ili ide do kraja. U ovom trenutku, sve pokazuje da je izbor već napravljen.

Tu se možda krije suština ovog diplomatskog teatra. Ultimatum deluje kao politička scenografija za javnost, a ne kao iskren pokušaj kompromisa. Pregovori se spominju, ali niko ih ozbiljno ne vodi. I dok Zapad optužuje Moskvu za zatezanje, sa terena dolaze izveštaji o novim napredovanjima, novim udarima i novim tačkama pritiska.

U narednim danima, pažnja će biti usmerena na to kako će se ponašati Evropa. Da li će slediti američku liniju ili pokušati da spasi ono što se još može spasiti?

U međuvremenu, Moskva će gledati da iskoristi prednost na terenu dok se vrata diplomatije još samo formalno drže otvorenim, jer u realnosti, ono što odlučuje – nisu reči, već pokreti trupa.