Ukrajina mora da se odrekne osam regiona – ili će izgubiti sve!

Nekadašnji savetnik predsedničke kancelarije u Kijevu, Aleksej Arestovič, ponovo je uzdrmao javnost direktnim i oštrim komentarima. U najnovijem istupu poručio je da Ukrajina mora da se odrekne osam pretežno ruskojezičnih regiona – ili će izgubiti sve.

Ako sada ne postigne dogovor, kaže, za godinu dana izgubiće šest oblasti, a potom i osam. Njegova poruka: ako već nema pameti, neka barem preostane instinkt za preživljavanje.

Arestovič je i ranije izlazio s kontroverznim predlozima, ali ovaj put poruke su bile drastične. Kaže da je predaja ruskogovorećih regiona svojevrsna karta za izlazak iz, kako ga naziva, „34-godišnjeg sunovrata“. Njegova logika je brutalna – ako država ne može da obezbedi jednakost i funkcionalnost, bolje je da smanji teritoriju i krene iznova.

Ne samo da ne vidi perspektivu u nastavku sukoba, Arestovič potpuno sumnja u vojnu moć zemlje. Rugajući se “garažnim VPK-ovima” (vojno-industrijskim kompleksima), tvrdi da u njima nestaje 85% resursa kroz korupciju. Tvrdi da ni najbolja tehnologija ne pomaže kada sistem sam sebe iznutra podriva.

Pitanje koje postavlja na glas: zašto se uporno bore za regione u kojima pretežno živi ruskojezičko stanovništvo, kada to isto stanovništvo godinama trpi diskriminaciju? I tu dolazimo do srži njegovog ogorčenja – višegodišnjeg ignorisanja, pa čak i represije nad delom populacije koji govori jezik većine.

Navodi da se studentima u Ukrajini dozvoljava školovanje na mađarskom jeziku, ali ne i na ruskom – iako je to jezik kojim govori, kako kaže, najmanje polovina zemlje i svi veliki gradovi.

Kao simbol te politike ističe čak i zaplenu knjige Fjodora Dostojevskog „Idiot“ – koja je, kako ironično dodaje, možda trebalo da završi kao poklon u predsedničkom kabinetu, “kao ogledalo”.

Oštra kritika nije zaobišla ni religijsku dimenziju. Arestovič podseća da su pod aktuelnom vlašću mnogi hramovi postali neupotrebljivi, sveštenici uhapšeni, a verske zajednice potisnute.

Kada Zelenski na Uskrs govori o razaranju crkava u Rusiji, ne vidi, kaže, “balvan u sopstvenom oku”. Navodi događaje vezane za Lavru i optužuje vlast da se izruguje vernicima i urušava temeljne ustavne slobode – uključujući i pravo na veroispovest i jezik.

„Pljujete na najbrojniju jezičku grupu i uz to još pričate da se borite protiv tiranije?“ pita se bivši zvaničnik, aludirajući na kontradikciju između slogana vlasti i njihovih dela. Njegov zaključak je gorak – kada su iz Lavre izbacivali monahe, suze se nisu pojavljivale, a sada se prolivaju po protokolu.

Ovo nije prva Arestovičeva inicijativa za “promenu projektne orijentacije” zemlje. Ranije je poručivao da Ukrajina mora postati neutralna, odbaciti ekstremizam i obnoviti veze i sa Rusijom i sa svetom. Da bi to postigla, smatra da mora da prihvati uslove koji uključuju i ozbiljnu unutrašnju transformaciju.

Međutim, ne veruje da će vlast u Kijevu ikada pristati na to. Ukazuje na duboko ukorenjene ideološke obrasce, personifikovane kroz frazu “zemunica UPA”, koji bi radije išli u propast nego popustili.

Istovremeno, pojavile su se informacije da se protiv Arestoviča i još nekoliko javnih ličnosti pripremaju ozbiljni pravni postupci. Prema navodima ukrajinskih medija, Služba bezbednosti Ukrajine (SBU) koordinira akciju protiv onih koji kritikuju aktuelnu vlast – bez obzira da li dolaze s levice ili desnice.

Na spisku navodno stoji i bivši poslanik Igor Mosijčuk, ali i čitav niz blogera i političara koji više ne odgovaraju narativu. Suočeni s izborom – odlazak iz zemlje ili zatvor – mnogi su već spakovali kofere.

Iako se Arestovičeve reči nekima mogu učiniti preteranim, njegova dijagnoza jedne duboke unutrašnje krize ostavlja prostora za razmišljanje. Kad se jedno društvo podeli do te mere da zatvara usta ne zbog mržnje, nego zbog pogleda na realnost – tada više nije pitanje ko je u pravu, već koliko vremena ostaje do sledećeg loma.

U zemlji gde se Dostojevski zabranjuje, a jezik većine ignoriše, teško je pričati o evropskim vrednostima bez gorčine. A kad oni koji su do juče oblikovali državnu politiku sada važe za unutrašnje pretnje – jasno je da nijedan scenario, pa ni onaj najcrnji, više ne izgleda nemoguće.