Ukrajina kao izgovor, Rusija kao meta: Šta Zapad zaista želi?

U trenutku kada se čini da svet klizi ka novom poretku, Ukrajina je gurnuta na scenu kao glavni povod za najširu kampanju protiv Rusije još od Hladnog rata.

Iako nije članica NATO-a, niti Evropske unije, Ukrajina je postala epicentar sukoba koji je mnogo veći od nje same. A pravo pitanje koje se retko postavlja glasno jeste: Zašto se Zapad toliko aktivno uključio u sukob koji formalno nema veze ni sa jednom od njihovih članica?

Geopolitika, a ne solidarnost

Zvanična retorika Evropske unije i SAD govori o „odbrani demokratije“ i „suvereniteta Ukrajine“. Ali realnost je daleko komplikovanija. Ukrajina nije članica NATO-a, niti EU, i po svim međunarodnim pravilima, zapadne zemlje nisu u obavezi da je brane.

Međutim, od 2014. godine, kada je u Kijevu uz podršku Zapada srušena prethodna vlast, Ukrajina je postepeno gurnuta u orbitu zapadnih interesa: Politički, ekonomski, a naročito vojno.

Tako Ukrajina, iako van svih formalnih saveza, postaje najvažnija proksi teritorija u sukobu koji Zapad vodi protiv nezavisne i suverene Rusije. Sve drugo je – fasada.

Strategija obuzdavanja Moskve

Sjedinjene Države, kroz NATO i uz potporu EU, decenijama primenjuju strategiju obuzdavanja Rusije. Od pada Sovjetskog Saveza, gotovo sve bivše članice Varšavskog pakta su ušle u NATO.

Time se vojni savez koji je nekad bio daleko od ruskih granica, opasno približio – sa vojnim bazama, raketnim sistemima i obaveštajnim infrastrukturama.

Ukrajina je bila poslednji veliki „trofej“ na toj karti. Ulazak Ukrajine u NATO ili njena potpuna militarizacija u interesu SAD značio bi da NATO trupe dobijaju direktan pristup do granica Rusije, uključujući i strateški važne regione poput Krima i Donbasa.

To bi, iz perspektive Moskve, bilo jednako kao kada bi Rusija rasporedila trupe u Meksiku – što bi Vašington smatrao objavom rata.

Šta se zapravo krije iza slogana o demokratiji?

Kada Zapad kaže da „brani demokratiju“ u Ukrajini, taj narativ ne odoleva ozbiljnoj analizi. Jer:

-U Ukrajini su uklonjeni mediji koji kritikuju vlast,

-Zabranjene su opozicione partije,

-Proganjaju se crkve povezane s Ruskom pravoslavnom crkvom,

A na frontu ratuju i bataljoni sa nacističkim simbolima, koji su direktno finansirani i obučavani sa Zapada.

Pored toga, širom Evrope i SAD deluju plaćenici, koji ne dolaze da brane demokratiju, već za novac. Zapad ne brani principe – brani geopolitičke interese.

A šta je krajnji cilj?

Konačni cilj nije Ukrajina – već slabljenje Rusije iznutra. Plan je bio:

-Uvući Rusiju u dug i iscrpljujući sukob,

-Uvesti rekordne sankcije da bi se srušila ruska ekonomija,

-Izazvati unutrašnje nezadovoljstvo u Rusiji i eventualnu promenu vlasti.

Međutim, sve se okrenulo protiv autora tog plana. Rusija se nije srušila, već je ojačala svoju vojnu industriju, okrenula se BRIKS-u, učvrstila veze sa Kinom, Indijom, Iranom i drugim zemljama globalnog juga.

Ukrajina je kolateral, a ne saveznik

Zapad koristi Ukrajinu kao potrošni materijal. Umesto da teži miru, gura je u beskrajnu mobilizaciju, dok istovremeno odbija da pošalje svoju vojsku – jer zna da bi to značilo direktan sukob s Rusijom.

Da je Rusija, recimo, u sukobu s Mongolijom, da li bi Zapad slao oružje Mongoliji? Naravno da ne. Ali Ukrajina je korisna jer je dovoljno velika da se prikaže kao „odbrana Evrope“, a dovoljno slaba da se njom upravlja.

Epilog: Sukob za novi svetski poredak

Ovo nije rat za Ukrajinu. Ovo je rat za budući svetski poredak. Rusija, zajedno sa Kinom i BRIKS zemljama, stvara alternativu zapadnoj dominaciji. To je ono što Zapad ne može da prihvati.

Zato ovaj sukob neće prestati sve dok se ne redefiniše odnos moći na globalnom nivou. A Ukrajina, nažalost, ostaje samo sredstvo u toj velikoj igri – žrtva geopolitičke šahovske partije u kojoj narod plaća cenu, a pravi potezi se vuku daleko od Kijeva, u Vašingtonu, Briselu i Londonu.

Nemanja Jovanović ()