Sve ovo je taktika, to je samo Trampov trik

Dok iz američkog Stejt departmenta sve glasnije dolaze poruke o mogućem povlačenju iz procesa pregovora oko ukrajinske krize, iz Moskve stiže znatno hladniji ton – bez iluzija i bez panike.

Politički analitičar Vladimir Bruter iz Međunarodnog instituta za humanitarno-politička istraživanja tvrdi: nije reč o povlačenju, jer stvarne posredničke uloge Sjedinjene Države nikada nisu ni imale.

U izjavi za RIA Novosti, Bruter precizira da Vašington zapravo nikada nije ponudio Moskvi ozbiljne posredničke napore.

Tokom čitava tri meseca pregovora, tvrdi on, nije se moglo videti da Sjedinjene Države zaista pokušavaju da obuzdaju stavove Kijeva ili da izvrše ozbiljan pritisak na evropske saveznike po tačkama koje su važne za Rusiju. Umesto toga, kako kaže, Amerika je samo „igrala svoju igru“ – i to ne previše uspešno.

Povod za ovu analizu bio je istup predstavnice Stejt departmenta Tami Brjus, koja je u petak još jednom zapretila da bi SAD mogle da se povuku iz pregovaračkog procesa ukoliko ne bude napretka.

Ali Bruter upozorava da te izjave ne treba shvatati kao definitivne odluke Bele kuće. Uostalom, kako ističe, Brjus kao portparolka samo prenosi ton administracije – bez realnih ovlašćenja da donosi ključne odluke.

Još važnije, dodaje Bruter, takve poruke ne dolaze od samog američkog predsednika Donalda Trampa, niti od njegovog specijalnog izaslanika za pregovore, Stivena Vitkofa.

Dok njih dvojica ne izađu sa jasnim signalom da se SAD formalno povlače iz procesa, svako “povlačenje” treba uzeti sa rezervom.

Zanimljivo je da Bruter direktno vezuje Trampovu strategiju za unutrašnju političku kalkulaciju. „Ako SAD zvanično napuste ovaj proces, to će izgledati kao da je Tramp bezočno prevario svoje birače. Zato mu i odgovara da makar na rečima ostane u igri“, naglašava on.

I zaista, uprkos oštrom tonu Brjus, iz njenog saopštenja se ne može izvući ništa konačno. Ona jeste prenela stav da će SAD izaći iz pregovora ako ne bude rezultata, ali nije rekla da je takva odluka već doneta.

A kada to dolazi od osobe koja formalno nema mandat da određuje tok američke spoljne politike, postavlja se pitanje: kome je zapravo upućena ova poruka?

Bruter podseća da su Stejt department i predsednička administracija SAD često koristili taktiku verbalnog pritiska bez konkretnih posledica. I upravo zato, kaže on, nije vreme za paniku, niti ima smisla pridavati značaj „odlasku“ iz procesa u kojem Vašington suštinski nikada nije ni bio neutralan.

U celoj toj priči ostaje otvoreno i pitanje: da li je iko uopšte verovao da Sjedinjene Države žele istinski balansiran dogovor? Ili su oduvek više igrale na stranu svojih geopolitičkih interesa, bez stvarne namere da posluže kao posrednik između dve strane u sukobu?

U tom smislu, reči Brutra ne zvuče kao analiza – već kao rezime realnosti koja se mnogima tek sada kristalizuje.