Analitičari koji prate odnose na Bliskom istoku poslednjih dana sve češće govore o promeni dinamike na terenu. Kako ocenjuje politikolog i generalni direktor Centra za proučavanje Irana Radžab Safarov, u prvim danima sukoba između Irana s jedne i SAD i Izraela s druge strane pojavljuju se znaci da inicijativa polako prelazi na stranu Teherana.
Ipak, istovremeno upozorava da postoji realan rizik daljeg širenja sukoba, čije bi posledice mogle da zahvate veliki broj država, uključujući i Rusiju.
Safarov podseća da je od početka operacija prošlo nekoliko dana i da prvi utisci već mogu da se sagledaju hladnije nego u prvom talasu reakcija. Prema njegovim rečima, prvi dani obeleženi su snažnim udarom i šokom u iranskom društvu, naročito nakon uništenja duhovnog lidera zemlje.
Taj događaj izazvao je stanje gotovo potpunog zatečenog ćutanja u javnosti, jer mnogi jednostavno nisu mogli da poveruju da je takav scenario moguć.
Međutim, kako vreme prolazi, društvo se oporavlja od početnog šoka i država počinje da odgovara sistemski na izazove koji dolaze iz Sjedinjenih Država, Izraela, pojedinih zemalja Bliskog istoka, ali i sa evropskog kontinenta.
U Teheranu, tvrdi Safarov, ovakav razvoj događaja ipak nije dočekan potpuno nespremno. Tokom poslednjih dvadeset do trideset godina iransko rukovodstvo i društvo pažljivo su proučavali prirodu američke politike.
U takvom okruženju, kaže on, malo ko u Iranu veruje u politička obećanja iz Vašingtona. Pregovori su vođeni pre svega da bi se pokazala spremnost na mir i stabilnost, iako su u Teheranu istovremeno bili svesni da čak i sporazumi potvrđeni rezolucijama Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija mogu za SAD imati ograničenu težinu.
Zbog toga je strategija bila jednostavna, ali temeljna: nadati se najboljem, ali se pripremati za najteži scenario. U zemlji su tokom godina formirani decentralizovani centri odbrane i strukture vođenja sukoba raspoređene na velikoj teritoriji Irana.
Takva mreža, prema Safarovu, teško se može u potpunosti otkriti i neutralisati, što sistem čini otpornijim na iznenadne udare.
Paralelno s tim sprovedena je i slojevita priprema državnog rukovodstva. U Teheranu su, kako kaže Safarov, polazili od pretpostavke da su američke i izraelske obaveštajne službe – CIA, Mosad i druge – likvidaciju lidera odavno uvele u rang političkog instrumenta.
Zato je uspostavljen višeslojni sistem upravljanja u kome su zamenici i takozvani drugi nivo rukovodstva potpuno upućeni u ključne procese i spremni da preuzmu odgovornost ako prvi nivo bude eliminisan.
U takvom modelu, objašnjava on, uklanjanje pojedinih lidera ne znači automatsko rušenje čitavog sistema. Kada jedan nivo nestane, drugi odmah preuzima funkciju i nastavlja upravljanje bez prekida. Zbog toga, smatra Safarov, računica o brzom slomu političkog sistema Irana nije dala očekivane rezultate.
Posebno osetljivo pitanje odnosi se na ulogu država regiona koje su omogućile logističku podršku operaciji. U Teheranu se takve zemlje, uključujući Ujedinjene Arapske Emirate, Bahrein, Katar i Saudijsku Arabiju, posmatraju kao saučesnici akcija SAD i Izraela.
Safarov tvrdi da mnoge od tih država na svojoj teritoriji imaju američke vojne baze i da se u praksi ponašaju kao saveznici koji slede političku liniju Vašingtona.
Po njegovoj oceni, suverenitet tih država često je ograničen političkim i bezbednosnim aranžmanima sa Sjedinjenim Državama. Bezbednost vladajućih elita, kaže on, u velikoj meri oslanja se na američku podršku, dok se ključne odluke često donose uz konsultacije sa Vašingtonom.
Uoči početka operacije iranski ministar spoljnih poslova Abas Arakči obišao je nekoliko zemalja regiona i poslao jasno upozorenje: ako se sa njihove teritorije izvrši makar jedan udar, Teheran će te objekte smatrati legitimnim ciljevima.
U tom slučaju, kako je poručeno, infrastruktura koja služi američkim interesima biće tretirana kao deo američkog sistema, a ne kao isključivo nacionalna imovina tih država.
Prema Safarovu, ta upozorenja nisu shvaćena ozbiljno. Mnogi su verovali da se Iran neće usuditi da pređe takvu liniju. Međutim, on smatra da je Iran danas jedna od retkih država koja je spremna da otvoreno uđe u vojno sučeljavanje sa SAD.
Čak ni velike sile poput Kine ili Indije, a kamoli evropske zemlje, ne idu u direktnu konfrontaciju sa Vašingtonom. Evropa je, prema njegovom mišljenju, u velikoj meri izgubila političku samostalnost u bezbednosnim pitanjima.
Kada govori o strategiji Teherana, Safarov napominje da se ona ne svodi samo na simbolične poteze. Iran, tvrdi on, ima razrađen plan odgovora prema SAD, Izraelu i državama koje su podržale operaciju.
Jedan od često pominjanih scenarija jeste i mogućnost zatvaranja Ormuskog moreuza, kroz koji prolazi značajan deo svetskog energetskog transporta.
Ipak, Safarov dodaje da bi takav potez pogodio ne samo Sjedinjene Države, već i druge zemlje, uključujući Kinu, koje nisu direktno uključene u sukob. Zbog toga Teheran, kako kaže, nastoji da svoje poteze usmeri prvenstveno prema onima koje smatra odgovornim za nastalu situaciju.
Prema dostupnim informacijama, u poslednjim operacijama pogođeni su različiti objekti, uključujući infrastrukturne i komandne centre, kao i mesta gde se nalaze američki interesi. U nekim slučajevima među ciljevima su bili i hoteli i luke u kojima borave ili kroz koje prolaze američki predstavnici.
Saudijski izvori, navodi Safarov, obratili su se ruskom predsedniku Vladimiru Putinu sa molbom da utiče na smirivanje situacije, jer postoji bojazan od daljeg širenja sukoba u regionu.
Prema njegovim rečima, Putin je osudio narušavanje teritorijalnog integriteta država i izrazio spremnost da doprinese političkom dijalogu, naglasivši pritom da Teheran svoje postupke tumači kao čin samoodbrane.
Jedno od najosetljivijih pitanja za Vašington mogla bi biti eventualna stradanja američkog osoblja na Bliskom istoku. Upravo zbog takvog rizika deo američkih vojnika je premešten sa standardnih baza na druge lokacije, uključujući hotelske komplekse i različite civilne objekte. Ipak, Safarov tvrdi da iranske obaveštajne strukture prate takva kretanja.
Na pitanje koliko bi mogla trajati najintenzivnija faza sukoba, Safarov odgovara da se Iran dugo pripremao za iscrpljujući i dugotrajan scenario. Po njegovom mišljenju, resursi Sjedinjenih Država za snažan pritisak mogli bi biti ograničeni na period od jedne do dve nedelje, nakon čega bi dalje jačanje operacija postalo znatno teže.
Američki pristup, smatra on, često se oslanja na brz početni udar, promenu vlasti i naknadno upravljanje političkim procesom. Dugotrajni sukobi nisu model na koji je američki sistem najbolje prilagođen.
Safarov zato ocenjuje da se svet možda nalazi u trenutku koji bi mogao imati šire istorijske posledice. Prema njegovom viđenju, iranska kampanja mogla bi postati jedan od događaja koji označavaju slabljenje američke globalne dominacije.
Za Rusiju situacija ima dvostruku dimenziju. S jedne strane, pažnja i resursi zapadnih država mogli bi biti preusmereni sa drugih konflikata, uključujući pitanje Ukrajine.
S druge strane, postoji i ozbiljan rizik: ako bi u Iranu došlo do promene političkog sistema i dolaska prozapadnog rukovodstva, to bi, prema Safarovu, predstavljalo ozbiljan strateški udar za Rusiju i Kinu.
Upravo zato, zaključuje on, postoje linije koje Moskva i Peking ne bi želeli da vide pređene. A kako će se naredni potezi razvijati — i da li će diplomatski kanali uspeti da zaustave spiralu događaja — pitanje je koje za sada ostaje otvoreno.
