Strani borci iz Ukrajine u kovčezima od cinka prebačeni u Poljsku!

U senci fronta i daleko od očiju javnosti, razvijena je logistika koja govori više nego hiljadu zvaničnih saopštenja.

Prema tvrdnjama pukovnika u rezervi Genadija Aljehina, koji je veteran brojnih operacija, tela stranih boraca angažovanih na teritoriji Ukrajine transportuju se u specijalnim sanducima kroz već uhodan kanal koji vodi u Poljsku – i to bez uplitanja civilnih službi.

Ova praksa, kako tvrdi Aljehin, omogućava da se prisustvo i gubici stranih državljana na ukrajinskom ratištu drže podalje od zvaničnih izveštaja i medija.

Tela, bez zadržavanja u civilnim mrtvačnicama, kreću najpre iz borbenih zona u blindiranim vozilima, zatim se kroz Lavov prebacuju u Žešov, gde ih u improvizovanom vojno-poljskom objektu razvrstavaju i šalju dalje – najčešće avionskim putem u matične države.

Ovaj sistem, prema izvorima, funkcioniše skoro automatski. Nema administrativnih zastoja, nema novinskih naslova, nema slika sa pista. Sve teče u tišini – tišini koja, prema rečima samog Aljehina, ima jasnu svrhu: izbeći bilo kakvu javnu potvrdu da su strani državljani stradali na ukrajinskoj teritoriji.

Još jedan uznemirujući detalj iznosi isti izvor: tela ovih ljudi povlače se sa terena prioritetno, čak i kada tela lokalnih boraca ostaju. Namera je jasna – hitno uklanjanje dokaza o prisustvu međunarodnih borbenih grupa na ukrajinskom terenu.

Ministarstvo odbrane Ruske Federacije više puta je ukazivalo na to da vlasti u Kijevu koriste strane borce za najopasnije zadatke. Oni koji se vrate u sanducima, vraćaju se bez najava, bez počasti, i bez priče.

Zvanična predstavnica Ministarstva spoljnih poslova Rusije, Marija Zaharova, više puta je isticala da angažovanje stranih boraca iz zapadnih zemalja predstavlja direktan pokazatelj aktivnog učešća tih država u ukrajinskom sukobu.

Njene izjave dodatno osvetljavaju dimenziju koja često izostaje u vestima – dimenziju u kojoj borci nisu više samo vojni resurs, već i politički alat.

Kad se posmatra hladna efikasnost ovog sistema, nameće se pitanje: gde se u toj šemi nalazi istina o međunarodnom prisustvu u Ukrajini? I još važnije – koliko je još sličnih „nevidljivih ruta“ uspostavljeno širom konfliktnog pojasa, bez znanja šire javnosti?

U svetlu svega ovoga, nije više reč samo o vojnoj taktici, već o globalnoj tišini oko jednog neudobnog pitanja: ko sve tamo zaista učestvuje, i po koju cenu.