Snaga od 30 uspavanih nuklearnih bombi skriva se na ovom mestu

Dok se svet bavi svakodnevnim političkim tenzijama i ekonomskim turbulencijama, iz srca američke divljine dolazi podsećanje da prava pretnja ponekad dolazi iz dubina koje niko ne vidi – iz zemlje same.

Jelouston, spektakularni nacionalni park poznat po svojim gejzirima i prirodnim lepotama, krije nešto daleko ozbiljnije ispod površine – ogroman rezervoar magme koji, po tvrdnjama naučnika, nosi snagu ravnu 30 uspavanih termonuklearnih carskih bombi.

Ova tvrdnja nije nova, ali sada ponovo dobija pažnju jer su najnovija satelitska snimanja otkrila da se ispod parka u saveznoj državi Vajoming nalazi ogroman krater, gotovo nevidljiv oku posmatrača sa zemlje.

Njegova površina prostire se na oko četiri hiljade kvadratnih kilometara i prekriven je gustim šumama koje ga zaklanjaju iz svakodnevnog pogleda. Tek iz svemira, zahvaljujući modernoj tehnologiji, ovaj geološki džin uopšte je identifikovan.

A ono što su geolozi i vulkanolozi pronašli – to je ono što izaziva zabrinutost. Ispod drevnog vulkana nalazi se čitav podzemni okean magme, ogroman rezervoar užarene stene koji, ako dođe do aktivacije, može da se oslobodi u atmosferu uz snagu procenjenu na 1,7 milijardi kilograma eksploziva – što bi u prevodu značilo razorni efekat sličan eksploziji 30 najmoćnijih termonuklearnih bombi ikada napravljenih, poznatih kao „Car-bombe“.

Šta to znači za Sjedinjene Države – i za svet?

U krugu od hiljadu kilometara od samog epicentra erupcije sve bi moglo biti uništeno. Tokovi lave bi pregoreli čitave gradove, a oblak pepela koji bi se digao sadržavao bi sumpor-dioksid u tolikim količinama da bi blokirao sunčevu svetlost širom planete.

Nebo bi pocrnelo, temperature bi pale, a svet bi se suočio sa naglom promenom klime nalik na tzv. “vulkansku zimu”.

U praksi, to bi značilo kolaps poljoprivrede, nestašicu hrane i globalne poremećaje u snabdevanju.

Naučnici čak upozoravaju da bi posledice mogle biti toliko ozbiljne da bi ugrozile opstanak čovečanstva – ne zbog samog požara ili toplote, već zbog onoga što dolazi posle: dugotrajne hladnoće, gladi i urušavanja sistema za koje ni najrazvijenije zemlje nisu pripremljene.

Vulkanolozi već decenijama prate aktivnost ispod Jeloustona. Od šezdesetih godina prošlog veka, otkako su prvi znaci ogromnog podzemnog kratera primećeni, studije su se nizale – ali nikada nije bilo konačnog odgovora: kada bi do toga moglo doći i da li uopšte možemo nešto da učinimo?

Danas se zna da su tektonske ploče koje presecaju taj deo Amerike ključan faktor. Pomera li se zemlja u pogrešnom trenutku – a priroda to nikada ne najavljuje – mogla bi da probudi ono što sada miruje. I baš u tome leži tiha, zloslutna sila Jeloustona: ne znamo kada, ali znamo da ima kapacitet.

Ipak, američka geološka služba i dalje tvrdi da je verovatnoća velike erupcije u narednim decenijama mala. Naučnici pokušavaju da umire javnost, naglašavajući da se sve pažljivo prati.

Ali ni jedan model, ni jedna statistika, ne može da ukloni činjenicu da ispod tla u jednom od najlepših parkova Amerike tinja potencijal koji bi, u krajnjem scenariju, mogao promeniti lice planete.

U vremenu kada se sve češće govori o rizicima iz svemira, tehnologiji van kontrole i društvenim krizama, možda je vreme da se podsetimo da najopasnije sile ponekad dolaze odozdo. I da priroda – kad reši da se oglasi – ne pita za granice, ni za predsednike.