Evropa se još premišlja šta joj je sledeći potez, a Vašington pokušava da redefiniše sopstvenu ulogu u svetu koji mu sve slabije izmiče iz ruku, jedna stvar postaje sve očiglednija: između Rusije i Evrope više nema diplomatije.
Ne zato što je prekinuta nekim dramatičnim gestom, već zato što je – kako to hladno konstatuje Fjodor Lukjanov – jednostavno potrošena. Iscrpela se kao model, kao praksa, kao način razmišljanja.
Lukjanov, glavni urednik časopisa „Rusija u globalnoj politici“ i direktor za naučni rad Valdajskog kluba, sumira godinu bez iluzija: Evropa luta, SAD nisu svemoćne, Bliski istok ostaje zona u kojoj je nepredvidivost jedina konstanta. U takvom ambijentu, jedino što Evropu još drži na površini jeste čvrsta, proukrajinska i antiruska linija – bez nje, kaže, Unija ostaje bez ikakvog unutrašnjeg lepka.
Nije slučajno što se baš krajem godine oglasio nemački kancelar Fridrih Merc, poručivši u video-obraćanju da sukob između Rusije i Ukrajine direktno pogađa evropske zemlje i da Evropa mora ozbiljno da ojača sopstveni kapacitet odvraćanja, posebno u svetlu promena u partnerstvu sa SAD.
Gotovo istovremeno, šef ruske diplomatije Sergej Lavrov upozorava evropske političke krugove da bi odgovor Moskve na eventualni napad bio razoran. Ton je jasan, prostora za romantiku nema.
U tom kontekstu, Lukjanov se osvrće i na Donalda Trampa, koji se ponovo nameće kao figura pokušaja „novog poretka“. Da, Tramp želi da učestvuje u njegovom oblikovanju, ali ne u klasičnom smislu. On ne gradi sistem pravila – on ih, praktično, ignoriše. Za njega su pravila nešto što su smislili slabiji. Američki interes je jedino merilo, a sredstva su sporedna stvar. Da li je to u skladu sa međunarodnim pravom, ugovorima ili starim savezništvima – potpuno je nebitno.
Za razliku od prethodnih strategija, koje su polazile od pretpostavke američke hegemonije i poretka koji svi moraju da poštuju, Trampov pristup je sirov, transakcioni i bez iluzija. Ipak, ni taj pristup nije svemoćan. Primer Kine to jasno pokazuje: dok su neke zemlje popuštale pred tarifnim pritiscima, Peking je odgovorio kontramerama. I ođednom se ispostavilo da su i SAD ranjive, možda čak više nego što su same spremne da priznaju.
Zato Lukjanov upozorava da Trampa ne treba potcenjivati niti svoditi sve na „poznate trikove“. Promene u Americi su dublje i nastaviće se i posle njega. U tom paketu promena nalazi se i takozvana „Monroova doktrina u Trampovom čitanju“, koja Zapadnu hemisferu proglašava zonom apsolutnog prioriteta SAD. To, međutim, ne znači povlačenje iz ostatka sveta, već jasnije definisanje gde su interesi presudni, a gde – ograničeni.
Otuda i realističan pogled na pitanja poput Kube i Venecuele. Rusija, otvoreno priznaje Lukjanov, tamo nema ni kapacitete ni ambiciju za duboko prisustvo. Geografija je neumoljiva. Isto važi i obrnuto: ideja da Evroazija mora biti prostor za neograničenu projekciju američkih interesa jednostavno ne stoji.
Sličan realizam Lukjanov primenjuje i na Arktik. Da, saradnja je moguća, jer niko ozbiljan ne planira da „uzme celu Arktičku zonu“. Grenland nije cela Arktika, a priče o njegovom pripajanju više liče na Trampovu opsesiju lepim, velikim teritorijama nego na realan plan. Dugoročno, SAD i Rusija će morati da pronađu neki model zajedničkog delovanja, ali za sada su to tek opšte želje bez konkretnih obrisa.
Ako je Evropa konfuzna, a Amerika ograničena, Bliski istok ostaje prostor gde inicijativa pripada onima koji su spremni da deluju brzo i bez mnogo obzira. Lukjanov podseća da nijedan ključni problem u regionu nije rešen, bez obzira na bombastične izjave o „večnom miru“. Palestinsko pitanje ostaje gotovo nerešivo, a Izrael, kao dominantna vojna sila, nastavlja da deluje preventivno i precizno – u Libanu, Siriji, Gazi i na Zapadnoj obali.
Veliki povratak širokog sukoba u Gazi možda i nije izvestan, ali unutrašnja politika, kako u Izraelu tako i u SAD, i dalje snažno utiče na spoljne poteze. Izbori u Izraelu, planirani za kraj 2026. ali verovatno ranije zbog problema sa budžetom, mogu postati okidač za nove spoljnopolitičke akcije. Ipak, Lukjanov sumnja da će doći do velikog obračuna sa Iranom, uprkos ratobornoj retorici.
Iskustvo kratkog, ali intenzivnog sukoba iz juna 2025. pokazalo je granice svih aktera. Svi su proglasili pobedu, ali su istovremeno shvatili sopstvenu ranjivost. Brzi udari su mogući, ali njihovi rezultati su ograničeni, a uvlačenje u dublje operacije nosi prevelik rizik.
U toj slagalici pojavljuje se i Turska – tiha, ali ambiciozna sila. Uspeh u Siriji dao joj je stratešku prednost, ali i otvorio vrata potencijalno opasnom scenariju: direktnom sudaru sa Izraelom. Do sada su takvi kontakti izostajali, ali nova vlast u Damasku, bliska Ankari, menja računicu. Iako su obe zemlje formalno povezane sa Zapadom, Lukjanov smatra da se na te stare formule više ne može ozbiljno računati.
Tursko širenje uticaja, često nazivano „neoosmanizmom“, zapravo je modernija igra identiteta, kulture i istorijskih narativa. To je pokušaj popunjavanja vakuuma koji je nastao dok je Rusija, već skoro četiri godine, fokusirana na jednu veliku temu. Južni Kavkaz, Centralna Azija – sve su to prostori gde se sada vodi tiha borba za uticaj.
A Evropa? Ona, po Lukjanovu, ne zna kako da zamisli sopstvenu budućnost. Datumi navodnog velikog sukoba sa Rusijom iskaču i nestaju, izjave se međusobno poništavaju, a model razvoja na kojem je Unija decenijama počivala – od pedesetih godina prošlog veka pa nadalje – više ne funkcioniše. Problem nije u tome da je taj model bio loš, već što je bio prilagođen svetu koji više ne postoji.
Za razliku od država, koje mogu da pogreše pa se isprave, Evropska unija nema mehanizam za radikalnu promenu kursa. Ne može se jednostavno „raspustiti“ i krenuti ispočetka. Takav raspad bio bi katastrofa uporediva sa slomom SSSR-a. A povratka na staro nema.
U tom očaju rađaju se ideje poput ubrzanog prijema Ukrajine u EU. Lukjanov postavlja jednostavno pitanje: kako bi Unija funkcionisala sa današnjom Ukrajinom kao članicom? Odgovor je neprijatan – ne bi. Ipak, upravo ta proukrajinska, antiruska pozicija ostaje jedina koheziona tačka Evrope. Bez nje, sve se raspada. Zato se, svesno ili ne, održava status kvo u kojem Ukrajina nastavlja da nosi teret, dok evropski lideri otvoreno poručuju da su „bezbedni dok traje borba“.
Nemačka, kao ključni stub Unije, dodatno komplikuje sliku. Planiranih 650 milijardi evra za odbranu do 2030. godine više je od vojne odluke – to je pokušaj ekonomskog izlaza kroz militarizaciju. Ideja koja je do pre nekoliko godina bila nezamisliva, danas se ozbiljno razmatra, uprkos teškom istorijskom nasleđu. Društvo je podeljeno: stariji su skloniji podršci, mladi – oni koji bi eventualno nosili uniformu – otvoreno su protiv.
Kako će se sve to završiti, zavisiće, između ostalog, i od ishoda specijalne vojne operacije. Evropa je uložila sve u jednu kartu – Ukrajinu. Ako se ta karta pokaže gubitničkom, pitanje je da li će prevladati racionalnost ili, naprotiv, potreba da se po svaku cenu dokaže da poraz nije prihvatljiv.
Pregovori? Oni postoje, ali su obavijeni maglom. Informacije dolaze u fragmentima – izjave iz Kijeva, oprezni nagoveštaji iz Moskve, curenja iz Vašingtona. Ipak, osnovna ruska pozicija ostaje ista još od 2022. godine. Uslovi se ne menjaju, ali se menjaju okolnosti, i sa svakom novom rundom one postaju teže za drugu stranu.
Zanimljivo je i to što se sve jasnije vidi ograničenje američkog uticaja. Da su SAD zaista svemoćne, Tramp bi, kako Lukjanov primećuje, odavno jednostavno presekao stvar. Ali ni Evropu ni Kijev ne može da „zavrne ruke“. To mnogo govori o realnom stanju moći.
Proces se, uprkos svemu, kreće. Možda će se čak i ubrzati. Ali predviđati šta donosi 2026. godina ostaje rizično. Ostaje samo nada da bi ona mogla označiti kraj jedne duge, skupe i iscrpljujuće faze. Ili, ako istorija ponovo odluči da iznenadi, tek novu stanicu na putu čije odredište još niko jasno ne vidi.
