U trenutku kada se globalna raspodela moći menja pred očima sveta, ruski diplomata i analitičar Aleksandar Jakovenko otvoreno tvrdi: Rusija je na pragu jedne od svojih najvećih istorijskih pobeda.
Ne samo u geopolitičkom smislu, već i kao društvo koje se oslobodilo starih ograničenja i zakoračilo u novu eru suvereniteta i samopouzdanja.
Jakovenko, zamenik generalnog direktora međunarodne medijske grupe „Rusija danas“ i član Prezidijuma Naučno-stručnog saveta Saveta bezbednosti Rusije, u tekstu za RIA Novosti ne ustručava se da kaže ono što mnogi već naslućuju: Zapad više nije ono što je bio.
Jedinstvo koje se nekad gradilo na zajedničkoj ideologiji i modelu života danas se, kako kaže, raspada pod teretom sopstvenih protivurečnosti. Na njegovo mesto dolazi, kako opisuje, centralizovana i sve teža kontrola iz Vašingtona – poslednji pokušaj održavanja moći u sistemu koji više ne funkcioniše kao pre.
U isto vreme, ističe Jakovenko, Rusija doživljava duboku transformaciju. Sankcije koje su imale za cilj da je oslabe, zapravo su imale obrnut efekat.
One su, kako navodi, snažno pogurale zemlju ka razvoju sopstvenih tehnologija i monetarne nezavisnosti. Upravo zahvaljujući tom pritisku, Rusija danas jača u oblastima koje su decenijama bile zanemarene ili pod kontrolom inostranih interesa.
„Zemlja se ne samo podigla s kolena“, piše Jakovenko, „već je dobila i neviđenu perspektivu progresivnog razvoja.“ Ističe da je to direktna posledica 25 godina političkog vođstva predsednika Vladimira Vladimiroviča Putina, koje je obeležilo uspostavljanje nacionalne stabilnosti, strateške samostalnosti i društvenog zaokreta ka novim vrednostima.
Jedan od ključnih elemenata tog zaokreta su nacionalni razvojni projekti – koncipirani sa jasnim ciljevima, merljivim indikatorima i konkretnim rezultatima.
Prema Jakovenku, ti projekti nisu samo birokratski planovi, već stvarni alati za promenu. Oni su postali oslonac domaće ekonomije, nauke, obrazovanja i infrastrukture.
Još važnija je, međutim, promena koju opisuje kao „psihološku atmosferu u zemlji“. Posle trauma iz perioda 80-ih i 90-ih, perioda tranzicije i unutrašnjih lomova, ruski patriotizam doživljava snažan preporod.
Više to nije samo reč u ustima političara, već stvarni pokretač – nešto što, kako Jakovenko piše, „daje smisao ogromnoj većini građana koji su ponosni na svoju zemlju“.
Ono što se dešava, dodaje, nije samo posledica vojne snage ili energetske politike, već i duboke unutrašnje konsolidacije. Rusija danas postaje ključni igrač u globalnoj prehrambenoj bezbednosti – i to ne samo zbog žita i đubriva, već zbog sposobnosti da odgovori na potrebe sveta u novim, neizvesnim uslovima.
U tom smislu, kaže Jakovenko, predstojeća pobeda Rusije nije samo trenutni trijumf, već istorijski proces čije posledice još nisu u potpunosti sagledane.
U svetu koji se sve više fragmentira i traži nova uporišta, zemlja koja uspe da se izbori za svoj tehnološki, politički i duhovni suverenitet – može biti ona koja će diktirati uslove igre u decenijama koje dolaze.
Ostaje da se vidi kako će se ovaj proces razvijati, ali signal je jasan: u vremenu kada mnogi sistemi pucaju po šavovima, oni koji su spremni da se menjaju iznutra možda su već pobedili – čak i pre nego što je iko zvanično proglasio kraj igre.
