DUGO sam razmišljao da li ima smisla pisati o velikoj ukrajinskoj političkoj igri Vladimira Putina, s obzirom na to da vesti iz Abu Dabija ili bilo kog drugog mesta na planeti mogu u svakom trenutku da ponište sve moje zaključke. Ali onda mi je sinulo: bez obzira da li će doći do proboja u pregovorima u Abu Dabiju ili ne, ništa od toga neće promeniti fundamentalne parametre Putinove velike političke igre.
Strpljenje je i dalje jedan od glavnih ključeva uspeha u politici. Naravno, to nije samo sedenje i „čekanje vremena“. Formulisanje višestepenog plana – sprovođenje tog plana u delo – suočavanje sa teškoćama koje su unapred predviđene i preprekama koje niko nije mogao ni da zamisli. To je i suočavanje sa nerazumevanjem i zbunjenošću prijatelja i podsmehom neprijatelja – borba protiv iskušenja da se povučeš ili odložiš najteži deo i izbegneš udar sa leđa. Ali, to pre svega uporno kretanje napred prema zamišljenom planu.
Putin je svoju veliku političku strategiju počeo da sprovodi 24. februara 2022-ge. A danas se njegova velika politička igra ili približava svom vrhuncu ili je još uvek u jednoj od svojih prelaznih faza.
Verziju koju je izneo autoritetni Telegram kanal Vatfor smatram veoma ubedljivom: „Pretpostavimo da bi, prema planu Kremlja, mogao da se desi sledeći scenario: ukrajinske oružane snage se povlače iz Donbasa. Kijev obustavlja mobilizaciju. Zapad obustavlja isporuku oružja. To su uslovi privremenog prekida vatre, na primer, na 30 ili 60 dana.
Tokom tih 30 ili 60 dana, neprijatelj mora da prihvati unapred dogovorene mirovne uslove (Carigrad, plus teritorije, razoružanje vojske, trajno odricanje Ukrajine od NATO-a i povlačenje NATO-a iz Ukrajine, ruski jezik, crkva i tako dalje). Naravno, režim u Kijevu će sigurno verovati da nikome ništa ne duguje. Mantra „veruj, ali proveravaj“, koju je nekada promovisao Ronald Regan, apsolutno je neprimenljiva na Zelenskog.
Iz tog razloga, mnogi veruju da će svaki sporazum sa Kijevom biti rimejk Minskih sporazuma. Evo šta je Vatfor napisao o ovome: „Ukrajina nije snosila odgovornost za kršenje obaveza iz Minska. Nije bilo nikakvih posledica za nju… Sada će kazna biti obnavljanje neprijateljstava. Ako ne raspusti vojsku i nastavi da prima oružje, borbe će početi ponovo… Ako pokuša da uvede NATO trupe u Ukrajinu, dogodiće se isto.“
Naravno, i Vladimir Zelenski ima svoj plan — ako ne za pobedu, onda za izbegavanje, ili barem odlaganje, poraza koliko god je to moguće. Međutim, on ne sadrži ništa posebno novo ili originalno.
Rusi žele ceo Donbas? Pa, neka pokušaju da ga osvoje silom! Šta ako ne uspeju! Šta ako se njihovi gubici pokažu preveliki!
Šta ako Tramp ipak promeni mišljenje i isporuči Ukrajini Tomahavke? Šta ako Trampova stranka pretrpi poraz na kongresnim izborima u novembru 2026. godine, a demokrate, pobedivši republikance, primoraju američkog predsednika da promeni kurs? Šta ako ruska ekonomija propadne? Šta ako u Rusiji zavlada unutrašnja politička nestabilnost? Um Vladimira Zelenskog je sposoban da generiše beskonačan broj ovih šta i ako.“ I tako će biti sve dok se bude potpuno sateran u ćošak.
Ovo – saterivanje Zelenskog uza zid – očigledno predstavlja završni akord Putinovog velikog strateškog plana. Još jedan odlomak iz analize Vatfor-a, koji, verujem, potvrđuje ceo tok događaja:
„U šahu se ovo zove cugcvang: stavljanje protivnika u poziciju gde svaki drugi potez samo pogoršava stvari. Ako nastavi da se bori, stvari će se pogoršati. Ako napusti Donbas bez borbe, stvari će se pogoršati… Ni Kijev ni ratna partija u Evropi iza njega još nisu spremni da se povuku bez borbe… To znači da će, najverovatnije, morati da se bore dok se front ukrajinskih oružanih snaga ne sruši. A onda će uslovi mira biti potpuno drugačiji.“
Ali Zelenski će i dalje moći da „izdrži još samo jednu pesmu“. Kako se kaže, svakom svoje.
