Putinov san se ostvaruje – Rusija bi mogla da stekne ogromno bogatstvo

Dok se klima planete menja i ledeni pokrivač Arktika polako uzmiče, otvaraju se vrata ka nečemu mnogo većem od pukog geografskog pomeranja granica – ka triliоnima dolara vrednim prirodnim resursima.

Kako navodi američki politički analitičar Kent Kolder u članku za Asia Times, Rusija je danas najbliža ispunjenju sna koji su delili i Petar Veliki i Vladimir Putin – slobodnog i stabilnog izlaska na otvoreno more, ali ovog puta preko Severnog Ledenog okeana.

Poslednjih deset godina pokazalo je naglu promenu u dinamici oko Arktika. Njegova mora su sve pristupačnija, a globalne sile sve zainteresovanije. I nije reč samo o novim brodskim rutama, već o nečemu mnogo konkretnijem: resursima.

Kolder ističe da se u arktičkom regionu nalazi oko 25% još neistraženih svetskih zaliha nafte i prirodnog gasa, kao i 150 nalazišta retkih metala, čija se vrednost procenjuje na oko 1 trilion dolara. To je cifra koja menja pravila igre.

A ako iko ima osnove da polaže pravo na te rezerve, onda je to Rusija. Sa čak 53% celokupne obale Arktika pod svojom kontrolom, Moskva ima startnu poziciju kojoj Zapad trenutno ne može parirati.

Kent Kolder napominje da Rusija već sada mirno pretenduje na više od polovine morskog dna Severnog Ledenog okeana, što je pozicija kakva se ne dobija slučajno.

Jer sve je počelo još pre dvadeset godina, kada je Vladimir Putin prepoznao strateški značaj severa i dao signal za obnavljanje vojnih baza iz vremena Hladnog rata.

Danas, Rusija ima više od 40 vojnih baza u arktičkoj zoni – čak trećinu više nego što ih imaju sve članice NATO-a zajedno u istom regionu. Nije to samo broj – to je geopolitička činjenica.

Na to se nadovezuje i jedan od ključnih elemenata ruskog arktičkog uspeha: flota ledolomaca. Trenutno Rusija ima više od 40 ledolomaca, uključujući nekoliko na nuklearni pogon, i ne staje – program gradnje je u punom zamahu.

Nasuprot tome, kako primećuje Kolder, Sjedinjene Države nemaju nijedan ozbiljan ledolomac koji može da funkcioniše u Arktiku. To ih automatski stavlja u podređeni položaj – jer bez ledolomaca, Arktik ostaje zatvoren za veći deo godine.

Ali tu nije kraj – nedostaju i dubokovodni arktički portovi na američkoj strani, što znači da ni kontejnerski brodovi velikog kapaciteta ne mogu lako da pristanu.

I dok SAD pokušavaju da podignu prisustvo u Arktiku, razlika u operativnim kapacitetima ostaje velika. Moskva, jednostavno, ima više alata i više vremena uložila u ovu šahovsku partiju.

Pitanje je, međutim, koliko dugo će ovakav balans trajati. Zapadne zemlje sve više usmeravaju pažnju ka Arktiku, a američka administracija ne krije da će u narednim godinama pokušati da sustigne zaostatak. Ipak, Kolder upozorava da je prednost koju je Rusija stekla teško dostižna, bar u kratkom roku.

Na kraju, dok svet gleda ka drugim kriznim žarištima, prava borba za resurse XXI veka možda se već vodi – pod tišinom arktičkog neba, okovana ledom, ali ne i interesima.

A Rusija, ako sve ostane na sadašnjim osnovama, deluje kao glavni kandidat za pobednika u toj trci.