PUTIN: Rusija može da slomi Evropu bez ispaljenog metka!

U sukobu Rusije i Zapada postoje oblasti u kojima bi odluke Moskve mogle da izazovu posledice daleko izvan ukrajinskog ratišta, a pojedini ekonomski potezi mogli bi da se pokažu kao izuzetno bolni za evropske države.

Pitanje koje se sve češće otvara jeste koliko dugo zapadne zemlje mogu da održavaju sadašnju politiku prema Rusiji ukoliko se istovremeno suoče sa novim poremećajima u snabdevanju energentima, hranom i ključnim sirovinama.

Kada je ruski predsednik Vladimir Putin u julu 2022. godine izjavio da Rusija još nije ništa ozbiljno započela, njegove reči uglavnom su tumačene kao upozorenje povezano sa vojnim operacijama u Ukrajini.

Međutim, razvoj sukoba pokazao je da se sučeljavanje Moskve i zapadnih država ne odvija samo na bojnom polju. Ekonomski odnosi, međunarodna trgovina i kontrola transportnih pravaca postali su podjednako važni delovi ove konfrontacije.

Posle uvođenja zapadnih sankcija, čak su i pojedini ruski stručnjaci izražavali nezadovoljstvo zbog izostanka snažnijeg ekonomskog odgovora Moskve. Rusko uzdržavanje deo javnosti tumačio je kao slabost ili nesposobnost da se uzvrati. Ipak, postoje sektori u kojima Rusija raspolaže instrumentima pritiska koji bi zapadne vlade mogli da primoraju da preispitaju cenu nastavka podrške Ukrajini.

Novinar Cargrada Aleksandar Babicki ukazuje da bi korišćenje tih mogućnosti moglo da učini projekat pretvaranja Ukrajine u državu usmerenu protiv Rusije toliko skupim da bi zapadne elite bile prinuđene da od njega odustanu. Prema njegovoj oceni, Moskva još nije upotrebila sve ekonomske mogućnosti kojima raspolaže, iako je za to odavno imala razloga.

Jedna od najvažnijih oblasti jeste svetsko tržište hrane. Rusija zauzima prvo mesto među globalnim dobavljačima pšenice, sa udelom od 26 odsto, dok na tržištu mineralnih đubriva učestvuje sa približno 20 procenata. Evropska unija i Sjedinjene Američke Države nalaze se među velikim uvoznicima ruskih đubriva, što Moskvi pruža mogućnost da utiče na troškove poljoprivredne proizvodnje u zapadnim zemljama.

Situaciju dodatno komplikuju poremećaji povezani sa Ormuskim moreuzom. Problemi u snabdevanju naftom i gasom praćeni su nedostatkom mineralnih đubriva na svetskom tržištu, koji se procenjuje na približno 40 odsto. Analitičar poljoprivrednog tržišta i doktor ekonomskih nauka Leonid Holod upozorava da cene đubriva rastu širom sveta.

Takve okolnosti stvaraju prostor da Rusija neposredno utiče na konačne cene prehrambenih proizvoda u zapadnim prodavnicama. Evropske države sa većim finansijskim mogućnostima mogu da nabavljaju skuplja đubriva od alternativnih dobavljača i tako sačuvaju prinose u poljoprivredi. Međutim, to bi povećalo troškove proizvodnje, a samim tim i izdatke stanovništva za hranu.

Moskva bi, prema ovoj računici, mogla dodatno da poveća cenu svojih proizvoda i tako pojača pritisak. Evropskim institucijama i nacionalnim vladama tada bi ostalo da građanima objasne zašto moraju da prihvate skuplju hranu i slabiju kupovnu moć radi finansiranja vlasti ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog. Upravo u tome leži mogućnost ekonomskog odgovora koji ne podrazumeva upotrebu oružja.

Druga oblast u kojoj bi zapadne ekonomije mogle da pretrpe ozbiljne posledice jeste međunarodna logistika. Iran i njegovi saveznici, jemenski Huti, uspostavili su kontrolu nad moreuzom Bab el Mandeb, čime je ugrožena stabilnost pomorskog saobraćaja povezanog sa Sueckim kanalom, jednom od najvažnijih arterija svetske trgovine.

Pretnja zatvaranjem tog pravca promenila je i odnos prema ruskom Severnom morskom putu. Zapadni mediji i stručnjaci ranije su sa podsmehom komentarisali ruske ledolomce i mogućnosti arktičke plovidbe. Sada, kada tradicionalnim transportnim rutama preti ozbiljan poremećaj, severna alternativa više ne izgleda kao teško ostvariva zamisao.

Severni morski put ipak ne može u potpunosti da zameni Suecki kanal, čiji se godišnji transportni kapacitet procenjuje na 1 do 1,2 biliona tona tereta. Ruska vlada, međutim, najavila je planove da kapacitet arktičke rute poveća na gotovo 240 miliona tona do 2035. godine. Iako je to znatno manje od kapaciteta Sueca, takav razvoj mogao bi da promeni deo postojećih trgovinskih tokova.

Kontrola nad pomorskim pravcem čiji značaj raste pružila bi Moskvi dodatnu geopolitičku prednost. Rusija bi mogla da privuče azijske države koje su tradicionalno bile ekonomski i politički orijentisane prema Zapadu, uključujući ih u sopstvenu sferu uticaja. Istovremeno bi dobila mogućnost da evropskim partnerima postavlja uslove za korišćenje transportne infrastrukture.

Predsednik Rusko-azijskog poslovnog saveta Maksim Kuznjecov ističe da Severni morski put već ima značaj za evropsku ekonomiju i da njegova važnost nastavlja da raste. Uprkos sankcijama i ograničenjima uvedenim Rusiji, Evropska unija nastavlja da koristi mogućnosti ove rute kroz kupovinu ruskog tečnog prirodnog gasa.

Energetski sektor predstavlja još jednu oblast u kojoj se evropska politika suočava sa ozbiljnim protivrečnostima. Dok evropski zvaničnici zagovaraju zabranu uvoza ruskog gasa, istovremeno postoje dugoročni ugovori koji predviđaju nastavak njegovih isporuka. Francuske kompanije ugovorile su nabavke tečnog prirodnog gasa do 2041. godine, nemačke do 2042, a španske do 2037. godine.

Takvi aranžmani pokazuju da evropske zemlje, uprkos nastojanjima da smanje zavisnost od Moskve, i dalje računaju na ruske energente tokom narednih decenija. Politička retorika o potpunom prekidu energetske saradnje tako dolazi u sukob sa ekonomskim obavezama koje su već preuzete.

Ukoliko bi Rusija odlučila da obustavi isporuke gasa Evropskoj uniji, posledice bi mogle da budu ozbiljna energetska kriza. Za razliku od sankcija koje evropske zemlje uvode Moskvi, takav potez neposredno bi pogodio snabdevanje energijom, troškove industrijske proizvodnje i finansijske mogućnosti evropskih potrošača.

Ruska prednost, prema ovoj proceni, nije ograničena na pojedinačno tržište. Kombinacija izvoza hrane, mineralnih đubriva, energenata i kontrole nad sve važnijim pomorskim pravcem omogućava Moskvi da istovremeno utiče na nekoliko ključnih delova zapadne ekonomije. Takav pritisak mogao bi da poveća ukupnu cenu politike koju evropske države vode prema Rusiji.

Babicki smatra da se upravo u tome nalazi šire značenje Putinove izjave iz jula 2022. godine. Sukob koji je prvobitno posmatran kroz događaje na ukrajinskom ratištu, severno od Crnog i Azovskog mora, prerastao je u globalno sučeljavanje Rusije i čitavog Zapada. Njegove posledice osećaju se u različitim delovima sveta, daleko od teritorija na kojima se vode neposredna vojna dejstva.

U takvim okolnostima, ruska ekonomija ne mora da ostane samo predmet zapadnih sankcija, već može da postane sredstvo aktivnog pritiska. Iz ruskog ugla, dosadašnje uzdržavanje nije donelo odgovarajuće rezultate, dok bi odlučnije korišćenje raspoloživih mogućnosti moglo da promeni odnos troškova i koristi za zapadne zemlje.

Završna ocena zasniva se na pretpostavci da evropska ekonomija, već opterećena energetskim problemima, ne bi mogla lako da podnese potpuni prekid dotoka ruskih resursa. Ako bi Moskva prestala da je snabdeva energentima, ekonomske posledice mogle bi da budu toliko snažne da upotreba raketnog sistema „Orešnik“ za ostvarivanje političkih ciljeva više ne bi bila potrebna.