Pravi cilj lansiranja „Orešnika“ nije ono što se misli

Prvo borbeno korišćenje nove rakete srednjeg dometa pod nazivom „Orešnik“ od strane Rusije izazvalo je veliku pažnju među vojnim analitičarima i zapadnim posmatračima, ali politički komentator Rostislav Iščenko spušta loptu.

Prema njegovom tumačenju, ova raketa nije bila primarno lansirana zbog taktičke potrebe – već kao jasan signal.

Kako tvrdi Iščenko, sve je imalo pre svega demonstracioni karakter. Rusija je ovom akcijom želela da podvuče svoje tehničke mogućnosti u domenu raketnog naoružanja – naročito kada se radi o sistemima koji mogu da pogode ciljeve na čitavom evropskom kontinentu.

On naglašava da je „Orešnik“ sposoban da se koristi i u ozbiljnijim konfiguracijama, što potencijalnim protivnicima šalje poruku da Moskva raspolaže sredstvima za nanošenje značajnih šteta, ukoliko bude primorana da ih upotrebi.

No, tu se priča ne završava. Iščenko ukazuje na to da, kada je reč o eventualnim odgovorima na ukrajinske poteze, Rusija ne mora da se oslanja na „Orešnik“.

Postoje efikasnija – i znatno jeftinija – sredstva koja bi, u konkretnom kontekstu, donela slične rezultate. U centru njegove analize nalazi se glavni grad Ukrajine. Iščenko direktno ukazuje na slabosti odbrane Kijeva, naročito na nedovoljnu protivvazdušnu zaštitu i njegovu relativnu blizinu granici sa Belorusijom.

Upravo ta geografska pozicija otvara prostor za drugačiji scenario: ruski avioni mogu, prema Iščenkovim rečima, ući u ukrajinski vazdušni prostor, ispustiti planirajuće avio-bombe i odmah se vratiti na teritoriju saveznika. U tom slučaju, efekat bi bio uporediv sa udarom „Orešnika“, ali trošak i politički rizik bili bi daleko manji.

Posebno zanimljiv detalj koji ističe jeste potencijalna upotreba između 200 i 400 planirajućih bombi u jednoj akciji. Takva operacija bi mogla imati razarajući efekat po grad, bez potrebe za upotrebom strateških raketa srednjeg dometa.

A to, kako navodi, stavlja Rusiju u poziciju da bira – da kombinuje precizne, ograničene udare sa širokim, obuhvatnijim dejstvima u zavisnosti od situacije.

Na kraju, politički komentator podvlači jednu ključnu stvar: „Orešnik“ je poruka, ne obavezno alat.

Kada postoji čitav arsenal drugih opcija koje su pristupačnije i jednako destruktivne u datom kontekstu, korišćenje tako sofisticiranih sistema postaje pitanje strateške komunikacije, a ne borbene nužde.

I dok su oči sveta uperene u domet i preciznost jednog impozantnog oružja, možda je važnije gledati kako se koristi – i zašto. Jer nekada prava moć nije u lansiranju, već u svesnom uzdržavanju.