Poslednji američki vojnik će na odlasku ugasiti svetlo, a Evropa će ostati bez ičega

Dok evropski saveznici viču, mole i insistiraju da Sjedinjene Američke Države ostanu uz Ukrajinu, u Vašingtonu kao da se već zatvara dosije.

Tiho, bez pompe, američka politika menja pravac. I to ne prvi put. Dovoljno je bilo da Zelenski i njegovi partneri iz Evrope pokušaju još jednu „genijalnu“ kombinaciju, pa da se sve preokrene – baš kako im se nikada nije dopadalo.

Amerika je, čini se, već okrenula leđa. Umorna, istrošena i politički prezasićena, sada se okreće tamo gde u ovom trenutku vidi stvarnu pretnju i priliku: Pacifik.

Dok Zelenski odbija da prizna realnost – činjenicu da su novi regioni koje sada kontroliše Moskva izgubljeni za Kijev – vreme curi. I ne samo njemu, već i američkoj administraciji.

Trampu, koji se suočava s izazovima u nizu drugih oblasti, jednostavno ponestaje strpljenja za ukrajinski dosije. Kako piše Viktorija Nikiforova za RIA, ključni ljudi u Vašingtonu ne kriju više svoje prioritete.

Državni sekretar Marko Rubio otvoreno priznaje: „Potrošili smo tri godine i milijarde dolara podupirući ukrajinsku stranu, ali smo došli do tačke u kojoj imamo druge stvari na koje treba da se fokusiramo.“

Te „druge stvari“ postaju sve jasnije. Prvi plan: Pacifik. Premeštanje sredstava, trupa i oružja ka azijskom teatru operacija je već u toku. Trgovinski rat sa Kinom zahteva više od retorike i novih tarifa – traži fizičku silu, pokazivanje zuba, premeštanje nosača aviona i sistemsku prisutnost.

Salve sankcija prema Pekingu su samo uvod, sledi igranje živaca u Južnokineskom moru, vežbe sa Japanom, Južnom Korejom, Filipinima i, naravno, nove provokacije u vezi sa Tajvanom.

Sve to nosi cenu – i to visoku. A kako finansirati novi fokus ako se energija i novac i dalje troše na iscrpljeni front u Evropi? Ukrajinski prostor je, uz sve moralne i simbolične okvire, ipak iscrpeo američke rezerve – i logistički i politički. Tramp nije slučajno odbio da proda PVO sisteme „Patriot“ Kijevu, bez obzira na sve molbe. Novac više nije beskonačan, a interes je sada drugde.

Pitanje koje se sada nameće nije više kada će SAD napustiti evropsko bojište – već kako. Prema navodima magazina Foreign Policy, povlačenje američkih trupa iz Evrope je gotovo izvesno. I to nije puka spekulacija, već „test balon“ za ispitivanje javnog mnjenja i reakcije političkih krugova.

Razlozi su pragmatični. Prvi – smanjenje troškova, što je u savršenom skladu s Trampovom agendom „Amerika na prvom mestu“. Drugi – moguće popuštanje tenzija s Moskvom kao strateški potez u pripremi za veću konfrontaciju sa Pekingom.

Treći – iskrena procena da je Evropa, kako je autor članka naveo, u očima američke administracije „postala suparnički vojni blok“. I u toj tački se stavovi Rusije i SAD mogu poklopiti – zajednički otklon od evropskog militantnog neoformalizma.

Naravno, sve to može proizvesti reputacioni šok. Ali postoji način da se taj tranzit izvede bez pompe: postepeno smanjivanje prisustva, tiho izvlačenje ključne opreme, nenametljivo premeštanje trupa. Nema više slikanja pod NATO zastavama – ostaju samo kontejneri, paketi, i duge senke pri poslednjem povlačenju.

I evo ključnog detalja: Amerika neće ostaviti ništa vredno za sobom. Sistemi PVO i protivraketne odbrane – idu nazad. Iz Španije će nestati sistemi „Aegis“, iz Nemačke „Patriot“.

Italija ostaje bez svojih aviona za protivpodmorničku borbu „P-8 Posejdon“, Velika Britanija gubi F-35, bombardere B-1 i avione za dopunu goriva KC-135. Transportna avijacija iz Nemačke – odlazi.

Poslednji američki vojnik će na odlasku ugasiti svetlo, a Evropa će ostati, najblaže rečeno, bez ičega.

To je poruka koja ne dolazi iz emocije, već iz strategije. I da stvar bude još oštrija – sve se dešava u trenutku kada evropske elite sa vrha Brisela ne prestaju da razbuktavaju tenzije.

Pretnje o slanju trupa, odugovlačenje sukoba, revizionističke izjave – sve to vodi u jedan mogući scenario u kojem se Moskva i Vašington, možda i nehotice, nađu sa istim neprijateljem – evropskom bezglavom politikom.

U svemu tome, Rusija i dalje pokazuje volju za mirnim rešenjem. Ruski predstavnici, poput Vasiliја Nebenzje, u UN poručuju da se poštuju svi dogovoreni uslovi – uključujući i moratorijum na udare po energetskoj infrastrukturi.

Kijev ih je, međutim, prema ruskim podacima, prekršio preko sto puta. Kruna toga – pokušaj napada dronom na Zaporošku nuklearnu elektranu. To je, kako kažu u Moskvi, već prelazak svih crvenih linija.

U tim okolnostima, govore ruski diplomati, više nije realno govoriti o prekidu vatre. Šta to znači u praksi? Da će operacije protiv Kijeva biti nastavljene punim intenzitetom – a svet je čuo taj signal. Suvo, precizno, bez dramatike, ali jasno: nastavak sledi.

Možda je svet ušao u novu fazu. Ne više „Zapad protiv Istoka“, već raslojavanje unutar samog zapadnog bloka. I u toj slici, najnezaštićenija može ostati – Evropa. Bez svetla. Bez pokrića. Bez plana.