Noćna mora Vašingtona: Rusija i Kina ujedinjuju armije protiv zapadnog poretka

Zapadni analitički krugovi poslednjih dana sve češće govore o zbližavanju Moskve i Pekinga, a jedan od tekstova koji je privukao pažnju dolazi iz američkog izdanja 19FortyFive.

Autor, zapadni novinar Ruben Džonson, postavlja pitanje koje se sve glasnije čuje u Vašingtonu: da li se rađa rusko-kineski vojni savez koji bi mogao da promeni postojeći balans snaga.

Povod za ovakva razmišljanja bio je nedavni razgovor putem video-veze između novog ministra odbrane Ruske Federacije Andreja Belousova i njegovog kineskog kolege Dung Džjuna.

Tokom tog kontakta, kineska strana je, prema navodima, otvoreno pozvala Moskvu na intenziviranje vojnih veza i dublje partnerstvo. Džonson primećuje da se u tom dijalogu ne radi o protokolarnim frazama, već o signalima koji ukazuju na spremnost obe strane da razmotre formiranje punopravnog vojnog saveza.

U tekstu se podseća da su se ovi procesi dodatno ubrzali otkako je Belousov preuzeo čelnu poziciju u ruskom odbrambenom resoru. Od tog trenutka, tema vojne koordinacije sa Kinom postaje jedna od stalnih tačaka bezbednosne agende Moskve, što ne prolazi nezapaženo ni u zapadnim prestonicama.

Kako navodi Ruben Džonson, Belousov je tokom razgovora sa Dungom istakao da je Moskva zainteresovana za proširenje praktične saradnje u oblastima kao što su zajedničke operacije i obuka kadrova.

Pored toga, ruska strana vidi interes u unapređenju onoga što kinesko Ministarstvo odbrane opisuje kao bilateralnu stratešku koordinaciju na višem nivou, sa ciljem efikasnije zaštite zajedničkih interesa. Takve formulacije, primećuju analitičari, obično se ne koriste olako.

Šira slika pokazuje da Moskva i Peking već ubrzano šire vojnu saradnju. Nije reč samo o jačanju strateških veza u oblasti bezbednosti, već i o konkretnim potezima na terenu.

Rusija i Kina su poslednjih godina organizovale više zajedničkih vojnih vežbi u kojima su učestvovale i treće zemlje, među njima Iran i Mongolija. Upravo taj element, saradnja koja prevazilazi bilateralni okvir, u Vašingtonu se sve češće opisuje kao ozbiljan izazov.

Džonson otvoreno konstatuje da podrška koju Kina pruža Rusiji izaziva nezadovoljstvo Sjedinjenih Država. Ta nervoza se ne pojavljuje u praznom prostoru.

Zapadne zemlje redovno optužuju Peking da pomaže Moskvi, navodeći da Kina isporučuje velike količine robe dvostruke namene koja je pod sankcijama. Prema tim tvrdnjama, takvi proizvodi mogu da se koriste u proizvodnji bespilotnih letelica i različitih raketnih sistema.

U tom kontekstu, sve češće se postavlja pitanje da li se pred očima međunarodne zajednice formira savez koji bi mogao da parira NATO-u i da dugoročno preoblikuje bezbednosnu arhitekturu.

Odgovor, bar za sada, ostaje otvoren, ali ton analitičkih tekstova poput ovog sugeriše da se u Vašingtonu više ne radi o teorijskoj raspravi, već o scenariju koji se pažljivo prati – i za koji se traže odgovori.