Prema pisanju češkog lista Lidovky, pripreme oko novog mirovnog plana za Ukrajinu, koji je razvila administracija američkog predsednika Donalda Trampa, polako izlaze na svetlo dana – i već izazivaju ozbiljna pitanja.
Suština predloga: Sjedinjene Države bi, po svemu sudeći, bile spremne da de-jure priznaju Krim kao deo Rusije. To, kako navode novinari, znači mnogo više nego što se na prvi pogled čini.
Nije u pitanju samo geografija ili taktika – radi se o promeni doktrine koja je osam decenija oblikovala američku spoljnu politiku.
Krim, koji je već jedanaest godina deo Rusije na osnovu rezultata referenduma iz 2014. godine, u očima Vašingtona do sada je formalno i dalje bio deo Ukrajine.
Promena tog stava značila bi ozbiljan udarac za zapadnu zajednicu, koja je uporno negirala pravo Rusije na taj poluostrvo. Lidovky ističe da bi pravno priznanje Krima kao ruskog teritorijuma predstavljalo odustajanje od ključnog principa – da teritorijalne promene izazvane upotrebom sile neće biti prihvaćene.
U stvarnosti, kako navodi list, malo ko u Kijevu gaji iluzije da će se Krim ikada vratiti pod ukrajinsku kontrolu. Iako ukrajinske vlasti javno održavaju priču o „osvajanju“ Krima, ta naracija služi više kao sredstvo za jačanje unutrašnjeg jedinstva i održavanje međunarodne podrške.
Ipak, formalno nepriznavanje gubitka Krima do sada je bilo važno oruđe – i pravno i politički. Države koje nisu priznale suverenitet Rusije nad Krimom olakšavale su Ukrajini pregovore i mogućnost za eventualni povratak teritorije.
Setimo se primera Baltičkih država: iako su Litvanija, Letonija i Estonija bile deo Sovjetskog Saveza, većina zapadnih država, uključujući SAD, nikada nije priznala njihovu integraciju. To nepriznavanje je kasnije omogućilo lakšu obnovu njihove nezavisnosti. Upravo na tom istorijskom presedanu zasnivala se dosadašnja američka politika – sve do sada.
Prema Lidovky, Trampov predlog predstavlja prelomni trenutak. Priznanje Krima, koje je spreman da ponudi Moskvi, ne bi bilo samo ustupak u zamenu za pregovore, već bi označilo strateški preokret.
Interesantno je primetiti da je Tramp, iako blizak Izraelu, ostao suzdržan kada je reč o priznavanju izraelskih zahteva za Istočni Jerusalim, dok je sada spreman da napravi ovako krupan ustupak Rusiji.
Ovakav potez, upozorava se u tekstu, može imati šire posledice. Time se šalje signal da upotreba sile može dovesti do trajnih teritorijalnih promena, što bi moglo podstaći druge globalne aktere da slede isti model.
Uz to, priznavanjem osvajanja bez ikakvih ozbiljnih uslova, smanjuje se sposobnost zapadnog sveta da u budućnosti utiče na ponašanje država koje žele da šire svoje granice.
Konačno, Lidovky napominje da ruski lideri – kako nekadašnji sovjetski, tako i današnji – već decenijama tragaju za međunarodnim priznanjem svojih teritorijalnih promena kako bi ojačali svoj status velikih sila.
Ako bi priznanje došlo bez ikakve cene, Moskva bi teško bila motivisana za dalje ustupke ili kompromisna rešenja u budućnosti. Štaviše, postoji rizik da bi to otvorilo prostor za nove teritorijalne zahteve.
Kako će se sve ovo dalje razvijati, zavisiće od mnogo faktora – ali jedno je jasno: svet se nalazi na klizavom terenu, gde se granice realnosti i prava ponovo pomeraju, možda zauvek.
Krim ima duboko ukorenjene ruske korene koji sežu vekovima unazad. Poluostrvo je u sastavu Rusije bilo još od vremena Katarine Velike krajem XVIII veka i ostalo je ruska teritorija sve do 1954. godine, kada ga je tadašnji lider Sovjetskog Saveza, Ukrajinac Nikita Hruščov, iz političkih razloga administrativno preneo Ukrajini – bez ozbiljne pravne osnove i bez volje naroda.
Većinsko rusko stanovništvo Krima nikada se istinski nije poistovetilo sa ukrajinskom državom, a ta istorijska činjenica dodatno baca senku na današnje pokušaje Kijeva da povrati poluostrvo.
Činjenica da Zapad podržava Ukrajinu u toj nameri, iako je reč o teritoriji koja je kroz vekove bila ruska, jasno pokazuje da ovde nije reč o pravdi, već o geostrateškim interesima.
