Kraj Trampove partije pokera: Guardian tvrdi da je pretnja Iranu najveći blef u istoriji!

Najveći blef u istoriji – tako je britanski Guardian opisao situaciju u kojoj se, prema oceni pojedinih analitičara, našao Donald Tramp nakon naglog zaoštravanja između SAD, Izraela i Irana.

Iza te formulacije stoji mnogo više od političke dosetke. U pitanju je procena da je pretnja silom bila kalkulisana na pretpostavci da druga strana neće odgovoriti ozbiljno – ali se računica, kako stvari stoje, nije poklopila sa realnošću na terenu.

Sve je dodatno zakomplikovalo pitanje Ormuskog moreuza, uskog, ali presudnog prolaza između Omana i Irana. Kroz njega prolazi oko 20 odsto svetskih zaliha nafte i približno isti udeo pomorskih tankera za transport gasa.

To je arterija snabdevanja, posebno za azijska tržišta koja zavise od izvoza zemalja OPEK-a. Alternativni pravci praktično ne postoje u obimu koji bi mogao da nadomesti zatvaranje. I tu počinje nervoza tržišta.

Nekoliko sati nakon početka udara Izraela i SAD na Iran, Korpus čuvara islamske revolucije upozorio je tankere u Ormuskom moreuzu na mogućnost zatvaranja prolaza.

Teheran formalno nije potvrdio blokadu – što bi predstavljalo presedan i dramatičan iskorak u regionalnom sukobu – ali i sama pretnja bila je dovoljna da se tržišta uzdrmaju. Prekid trgovinskih tokova kroz moreuz mogao bi da zadrži do 15 miliona barela sirove nafte dnevno.

U najgorem scenariju, procenjuju stručnjaci, cena bi sa 67 dolara po barelu, koliko je iznosila u petak uveče, mogla da skoči na 100 dolara. To više nije samo broj na berzi – to je udar na potrošače, budžete i političku stabilnost mnogih razvijenih ekonomija, uključujući i Sjedinjene Države.

Upravo tu analitičari vide suštinu problema. Glavni analitičar za sirovine u finansijskoj grupi SEB, Bjarne Šildrop, ocenio je da je „sada potpuno jasno da je to najveći blef u istoriji i da je pošao užasno naopako“.

Po njegovim rečima, Trampu je sada teško da povuče brodove i avione, a da pri tom ne izgubi politički kredibilitet. Logika je jednostavna, ali nezgodna: ako se povuče, delovaće kao da je pretio bez namere da ide do kraja. Ako ostane pri tvrdom kursu, rizikuje širi sukob i globalni ekonomski potres.

Teheran godinama upozorava da bi mogao da iskoristi svoju geografsku poziciju i zatvori moreuz kao odgovor na vojni pritisak. Do sada se uzdržavao od dugotrajne blokade trgovačkog puta.

Ovog puta, međutim, ton je drugačiji. Horhe Leon, šef geopolitičke analize u Rystad Energy, ocenio je da je Iran reagovao „mnogo agresivnije i u većem obimu nego u prethodnim razmenama udara“, što, kako je rekao, označava strukturno širenje sukoba izvan obuzdanih ili simboličnih poteza.

Leon dodaje da je efekat na tokove nafte praktično isti bez obzira na to da li je moreuz fizički zatvoren ili postaje neupotrebljiv zbog izbegavanja rizika.

Sa druge strane, Tamzin Hant, viša analitičarka u globalnoj konsultantskoj kompaniji za obaveštajne i sajber bezbednosne procene S-RM, smatra da bi Iran zatvorio moreuz tek u krajnjem slučaju – ako bi procenio da je opstanak režima ozbiljno ugrožen. Drugim rečima, to je poslednja karta, ali karta koja postoji i koja je na stolu.

Ni Vašingtonu nagla eskalacija ne ide u prilog. Prema oceni stručnjaka, Tramp pokušava da izbegne scenario koji bi doveo do naglog skoka cena goriva, jer bi to direktno povećalo troškove za američke birače pred novembarske međuizbore. Rast cena na pumpama uvek ima političku težinu, a u izbornoj godini posebno.

U međuvremenu, 1. marta bivši komandant Korpusa čuvara islamske revolucije, a sada sekretar Saveta za utvrđivanje političke podobnosti Irana, general Mohsen Rezai, saopštio je da je Ormuski moreuz otvoren za tankere „do daljeg“.

Naglasio je da Iran trenutno ne uvodi ograničenja za međunarodnu plovidbu i izvoz nafte. Ipak, istovremeno je poručio da su američki ratni brodovi u regionu „legitimne mete“ za iranske udare. Ta rečenica odzvanja možda i jače od same informacije da je prolaz otvoren.

Zato se priča o „najvećem blefu“ ne svodi samo na politički marketing. Analitičari je tumače kao situaciju u kojoj je pretnja trebalo da bude sredstvo pritiska, uz očekivanje da druga strana neće odgovoriti odlučno. Međutim, Iran je pokazao spremnost na širu eskalaciju.

U takvoj postavci, svaki sledeći potez nosi cenu. Povlačenje znači gubitak autoriteta, nastavak tvrde linije nosi rizik šireg sukoba i ekonomskog potresa koji bi pogodio daleko više od regiona Bliskog istoka.

Na papiru, moreuz je i dalje otvoren. Tankeri prolaze. Tržišta dišu na škrge, ali funkcionišu. Ipak, između redova poruka iz Vašingtona i Teherana ostaje osećaj da je prostor za manevar sve uži. Pitanje više nije samo ko će prvi popustiti, već koliko svet može da podnese ako niko to ne učini.