Sve češći zemljotresi, razorne poplave i veliki požari, u kombinaciji s opadanjem vere i sve većim prisustvom lažnih proroka — za oca Nikolaja iz Sergijevog Posada to nisu samo slučajnosti.
On u svemu tome vidi znakove o kojima se, kako kaže, otvoreno govori u Svetom pismu. Njegove reči prenose ruski mediji, uz opasku da ovaj pravoslavni sveštenik poziva na duhovno buđenje pre nego što bude kasno.
Prvi znak na koji ukazuje jeste porast prirodnih katastrofa. Otac Nikolaj podseća na Hristove reči da će se pred kraj vremena pojaviti „gladi, pošasti i zemljotresi na raznim mestima“.
On ne veruje da su poplave i požari koje gledamo svakodnevno samo posledica klimatskih promena ili slučajnosti. Po njegovom tumačenju, to su opomene — duhovne poruke upućene čovečanstvu da se zapita kuda ide.
Drugi signal je, kako kaže, hlađenje vere u društvu. To je naročito izraženo kod mladih, koji sve više gube interesovanje za duhovne vrednosti. Crkve se prazne, greh se više ne doživljava kao greh, bezakonje postaje norma, a iskrena ljubav prema bližnjem postaje izuzetak. Sveštenik primećuje da živimo u vremenu kada se moralne vrednosti sistematski potiskuju i kada se sve manje čuje glas savesti.
Treći znak koji izdvaja otac Nikolaj jeste sveprisutnost lažnih proroka i učenja koja iskrivljuju hrišćansku veru. Savremeni svet, prema njegovim rečima, postao je plodno tlo za manipulacije u ime religije.
Internet je prepun onih koji se predstavljaju kao duhovni autoriteti, dok svakodnevni život postaje arena u kojoj se sve češće nudi duhovna konfuzija umesto istine. Ovakva pometnja, upozorava, može dovesti do potpune izgubljenosti čoveka i udaljavanja od Boga.
Ipak, otac Nikolaj ne govori sve to kako bi širio paniku, već kao poziv na duhovno buđenje. On poziva vernike da ne klonu duhom i da se ne prepuštaju strahu, već da se vrate veri i životu po zapovestima.
„Kraj vremena nije datum u kalendaru, već stanje duše svakog čoveka“, naglašava on. Po njegovim rečima, istinsko spasenje dolazi ne kroz iščekivanje katastrofe, već kroz svakodnevnu posvećenost veri, pokajanju i molitvi.
Njegove reči nisu osuda, već upozorenje i poziv — da ne zaboravimo ono što nas kao ljude čini celovitima. U vremenima kada je buka sveta glasnija nego ikada, možda je upravo tišina duhovne spoznaje ono što nas može spasiti.
