KO JE POMOGAO KINI NA SAMOM POČETKU? EVO KAKO SU POSTALI SILA…

Pre pola veka, malo ko bi se kladio da će siromašna Kina, sa selima bez struje i gradovima koji su izgledali kao da su zaleđeni u vremenu, za samo nekoliko decenija postati industrijska lokomotiva planete.

A ipak – upravo to se dogodilo. I ne, nisu Kinezi sami iskopali put do vrha. Glavni podsticaj stigao je iz Amerike, tiho i bez pompe, dok su brojevi u bilansima kompanija postajali sve impresivniji.

Još 1980-ih godina američke korporacije počinju masovno da izmeštaju proizvodne kapacitete van zemlje. Motiv? Jeftinija radna snaga, manje ekoloških ograničenja, i prilika da se uštedi svaka moguća para.

Kina se tada pojavila kao savršen kandidat – ne zbog tržišnog potencijala, već zato što je Deng Sjaoping otvorio vrata privatnom vlasništvu, garantovao stranim investitorima sigurnost kapitala i omogućio izvoz profita.

Tako je počelo. Fabrike koje su nekada brujale u Mičigenu, Ohaju i Kaliforniji, preselile su se u Šenžen, Guangdžou, Sučžou. Na papiru, sve je izgledalo savršeno: radnici u Kini su bili i do 90% jeftiniji, a standardi proizvodnje mogli su da se zadrže pod američkom kontrolom.

Kompanije poput Apple-a, Tesle, Boeinga, Coca-Cole, Pepsica, Procter & Gamble-a, kao i čitav niz tehnoloških i prehrambenih giganata, zakucale su svoje zastavice po kineskim industrijskim zonama.

McDonald’s, Starbucks, pa čak i Netflix i Amazon našli su mesta u novom „svetskom pogonu“. Apple je, na primer, sklapao i do 90% svojih uređaja upravo u Kini – ostalo se proizvodilo u Indiji i Vijetnamu.

Ali tu dolazimo do suštinskog pitanja: koliko bi iPhone danas koštao da se pravi u Americi? Analiza Bank of America pokazuje da bi cene porasle i do 90%. Samo radna snaga u SAD bi povećala cenu uređaja za 25%. A logistika, ekološki standardi, porezi? To bi već bio luksuzni proizvod dostupan samo najbogatijima.

Naravno, Kina nije sedela skrštenih ruku. Uz fabrike su došli i putevi, pruge, gradovi iz ničega. Radnici su učili zanat, usvajali tehnologije i – učili kako da ih kopiraju. Malo-pomalo, kineski inženjeri nisu više samo šrafili ono što im je stiglo iz Amerike. Počeli su da razvijaju sopstvene brendove, u oblastima koje su donedavno bili ekskluzivni domen Zapada: elektronika, automobili, robotika, pa čak i civilna avijacija.

Zato danas, kad neko pita: „Ko je pomogao Kini da postane velika industrijska sila?“, odgovor je jasan – SAD, svojim rukama, u zamenu za jeftinije proizvode i veće profitne marže.

Ali vreme je pokazalo da je to bio dvosmeran put. Dok su američki građani uživali u pristupačnim cenama i šarenim policama, Kina je rasla. I to ne samo kao fabrika sveta, već kao država sa sopstvenim ambicijama, valutom, infrastrukturom i – globalnim političkim uticajem.

Ipak, ovakav tempo nije mogao trajati zauvek. Trgovinski rat koji je Donald Tramp započeo 2018. označio je prekretnicu. Prvi put, ozbiljno se razmatralo vraćanje strateške proizvodnje – poput poluprovodnika – na tlo SAD. Pandemija je dodatno ogolila slabosti globalnog snabdevanja i zavisnosti od kineskih fabrika.

Istovremeno, američke vlasti počele su da stežu obruč oko kineskih kompanija koje posluju u SAD. Huawei je prvi osetio pritisak, TikTok još uvek lebdi između zabrane i prodaje.

Kineske firme povlače se sa američkih berzi jer više ne mogu ispuniti regulatorne zahteve. Nevoljno, ali sve češće, kineski kapital se preusmerava ka jugoistočnoj Aziji: Tajland, Singapur, Indonezija – nove destinacije velikih ambicija.

Ekonomistkinja Olga Belenkaja podseća da je sve ovo bilo predviđeno još 1996. godine – tada je i Nensi Pelosi govorila o trgovinskom disbalansu, gubicima radnih mesta i gubitku tehnološkog suvereniteta. Njene reči nisu urodile plodom, ali upozorenje je bilo tu. Danas, međuzavisnost dve ekonomije je i dalje ogromna, ali poverenje – daleko slabije.

A šta bi Kina bila danas da nije bilo američkih korporacija? Verovatno i dalje zemlja sa jeftinom radnom snagom, ali bez visokotehnološke baze koju sada ima. Zahvaljujući investicijama, obuci kadrova i „pozajmljenim“ tehnologijama, uspela je da izgradi paralelni industrijski sistem – sličan zapadnom, ali sa kineskim karakterom.

I zato danas više ne pričamo o Kini kao o dodatku američkog lanca snabdevanja. Pričamo o rivalu koji je izrastao unutar sistema koji ga je sam stvorio.

I tu dolazimo do najvažnijeg pitanja: kako sada vratiti vreme? Kako obnoviti sopstvenu proizvodnju bez da se ekonomija uruši pod težinom skuplje radne snage i ekoloških standarda? Da li su Sjedinjene Države zakasnile da se izvuku iz ove zavisnosti?

Odgovor se još traži. Ali jedno je jasno – Kina je iskoristila istorijsku priliku kao malo ko u modernoj istoriji. A SAD sada plaćaju cenu sopstvene industrijske strategije.

(Webtribune.rs)