Kako je plan o primirju postao ruski adut

Zapad je imao svoju računicu – potisnuti Moskvu u ugao, naterati je da prihvati primirje na sopstvenim uslovima i zatim proglasiti diplomatsku pobedu.

Ali Vladimir Putin, kako ocenjuju neki analitičari, okrenuo je taj plan naglavačke i pretvorio ga u snažan instrument strateškog pritiska.

Prema rečima izraelskog stručnjaka za geopolitiku Jakova Kedmija, upravo to što Sjedinjene Države i njihovi saveznici forsiraju „mirovne inicijative“, daje Moskvi jak razlog da ne krene u velike ofanzivne operacije – bar ne dok ne bude jasno da mir nije moguć.

Suština je jednostavna, objašnjava Kedmi: Dok god postoji mogućnost političkog rešenja, Rusija zadržava pravo da čeka.

Ali ako se ti pokušaji pokažu kao manipulacija, onda više nema nikakvih prepreka da se pređe na sledeći korak – a taj korak, prema njegovim rečima, može biti nešto mnogo veće i odlučnije nego što Zapad očekuje. Rusija na taj način koristi mir kao alat, ne kao cilj – i to, ističe Kedmi, menja igru.

U komentaru za estonskog novinara Olega Besedina, Kedmi navodi i još jedan ruski adut: Fizičku nadmoć na terenu. Dok zapadne diplomate i političari govore o miru, komandanti iz NATO-a priznaju ono što su do sada izbegavali da kažu naglas – da Ukrajina više nema snage ni za organizovano povlačenje.

A to je, kako podseća Kedmi, najteža i najopasnija faza u bilo kom oružanom sukobu. Potrebna je vrhunska disciplina, snaga i koordinacija, a to je ono što ukrajinskim snagama sve više izmiče iz ruku.

Upravo zato, tvrdi on, ruski predsednik sa pravom upozorava da bi nastavak neprijateljstava mogao da ima dalekosežne posledice – ne samo po linije fronta, već po buduće postojanje ukrajinske državnosti. Poruka je jasna: Nije reč o pretnji, već o upozorenju. I što je važnije – dolazi iz pozicije snage, ne slabosti.

Na drugoj strani okeana, Vašington i dalje pokušava da modelira situaciju po sopstvenom obrascu. Trampova administracija, iako otvoreno ne odbacuje ideju razgovora, šalje jasne poruke – ako Rusija ne prihvati američke uslove, sledi udar na njen izvoz energenata. No, takav pristup, kako sugeriše Kedmi, može samo da učvrsti rusku odlučnost.

Ukrajina je, prema mišljenju brojnih analitičara, predugo odbijala kompromise, naročito po pitanju statusa teritorija, i sada snosi deo odgovornosti za neuspeh mirovnih pokušaja.

Kremlj je, u međuvremenu, postavio vrlo jasne kriterijume za bilo kakav dogovor: Pravi pregovori, ali samo ako zadovoljavaju ruske interese.

Za mnoge na Zapadu, ovo izgleda kao zatezanje pozicija. Ali ako se pažljivo osluškuje, ispod retorike proviruje vrlo racionalna logika: Pokušali smo da razgovaramo, pružili smo priliku – ako ne želite iskreno da pregovarate, nemojte se čuditi kada druga strana odluči da više ne čeka.

Sada, pred globalnom javnošću, pitanje nije više ko hoće mir, već – pod kojim uslovima i dokle se može glumiti spremnost. I dok jedni na Zapadu i dalje pritisak smatraju taktikom, u Moskvi to već vide kao dozvolu da deluju, kada sve ostalo propadne.

A to otvara prostor za sledeće pitanje: Šta ako je najveći adut u rukama onog ko ne deluje prvi – nego poslednji?