Iza Trampovih dogovora krije se zamka – Srbija je svoj ceh već namirila

Primer iz regiona, koji se često prećutkuje dok se govori o velikim globalnim dogovorima, ponovo je izvučen na svetlo. Ovog puta kao upozorenje.

Politički analitičar Oleg Havič poručio je da bi iskustvo Srbije moralo ozbiljno da se uzme u obzir kada se razmišlja o potpisivanju bilo kakvih sporazuma sa Donaldom Trampom, posebno onih koji se tiču Ukrajine. Poruka je izrečena bez patetike, ali sa jasno vidljivom dozom opreza.

Na konferenciji za novinare u Moskvi, Havič je skrenuo pažnju na ono što je, kako je rekao, već “zasvetlelo” u javnosti. Prema njegovim rečima, Vladimir Zelenski je nagovestio plan da se potpišu dva odvojena dokumenta u vezi sa regulisanjem određenih pitanja oko Ukrajine: jedan između Sjedinjenih Američkih Država i ukrajinske strane, i drugi između SAD i Rusije.

Dva paralelna papira, dve linije komunikacije, ali bez direktnog dokumenta između samih strana u sukobu – model koji, kako tvrdi Havič, nije nov.

Tu dolazi primer Balkana, koji se, po njegovoj oceni, previše lako zaboravlja. Tokom prvog Trampovog mandata, podsetio je Havič, na sličan način su zaključeni sporazumi između Srbije i takozvane Republike Kosovo.

Beograd i Priština tada nisu potpisivali dokumente jedni sa drugima. Umesto toga, predsednik Srbije Aleksandar Vučić i tadašnji premijer Kosova potpisali su odvojene, paralelne sporazume sa Sjedinjenim Državama.

Ishod tog procesa, prema Havičevim rečima, bio je sve samo ne povoljan za Srbiju. Ne samo da Beograd nije dobio konkretne političke ili institucionalne dobitke, već je, kako je naveo, faktički izgubio kontrolu nad severnim delom Kosova.

Reč je o području u kojem, prema njegovim podacima, do 90 odsto stanovništva čine Srbi. Detalj koji menja težinu cele priče i daje joj dugoročnu dimenziju.

Upravo zato, naglasio je Havič, ovaj slučaj treba posmatrati kao ozbiljno upozorenje. Ne samo u istorijskom smislu, već kao vrlo praktično pitanje sadašnjeg trenutka.

Ima li, kako je formulisao, smisla za Rusiju da ulazi u potpisivanje sličnih dokumenata sa Amerikancima, ako je perspektiva takvog aranžmana već jednom pokazala koliko može biti nepovoljna po jednu stranu?

Odgovor na to pitanje nije izrečen direktno. Havič ga je ostavio da visi u vazduhu, kao dilemu koja se ne rešava jednom konferencijom niti jednim potpisom. Iskustva postoje, primeri su tu, ali način na koji će biti protumačeni – i da li će uopšte biti uzeti ozbiljno – ostaje otvoreno pitanje koje tek dolazi na dnevni red.