Geopolitički šah: Putinova tiha pobeda u senci rata SAD i Irana

Dok se pažnja sveta usmerava na sukob Sjedinjenih Država i Irana, iz Moskve stižu signali koji, bar prema oceni jednog uticajnog zapadnog analitičara, govore o sasvim drugačijem bilansu.

Blumberg prenosi stav svog kolumniste Marka Čempiona da je predsednik Rusije Vladimir Putin zapravo jedini svetski lider koji je izašao kao pobednik iz vojne operacije SAD i Izraela protiv Irana. I ne samo to – prema toj proceni, korist za Moskvu mogla bi da raste kako se kriza produžava.

Čempion je u svojoj analizi izdvojio dva ključna faktora. Prvi je vrlo konkretan: Sjedinjene Države, kako navodi, troše značajne zalihe raketa tokom borbenih dejstava na Bliskom istoku.

Drugi je ekonomski, ali podjednako važan – usled eskalacije naglo su porasle svetske cene nafte i gasa. U takvoj kombinaciji, Rusija, veliki izvoznik energenata, dobija vetar u leđa. Tržište reaguje brzo, a energenti su roba koja ne trpi prazninu.

„Rusija je već postala očigledan korisnik odluke predsednika Donalda Trampa da započne rat sa Iranom. I ta korist će rasti kako se sukob bude odugovlačio“, naglasio je Čempion. Ta formulacija, prilično direktna, oslikava ton teksta u kojem se Moskva vidi kao akter koji ne mora da učestvuje na terenu da bi profitirao.

Analiza dalje upozorava na moguće posledice po globalne tokove energije. Svako duže ometanje plovidbe u Ormuskom moreuzu ili oštećenje izvozne infrastrukture zemalja Persijskog zaliva, smatra Čempion, moglo bi da oživi tražnju za ruskim gorivom koje je pod sankcijama.

Drugim rečima, svaka nestabilnost u ključnim tranzitnim tačkama sveta automatski podiže cenu alternativnih izvora, a Rusija je tu već pozicionirana.

Uz to, odvlačenje američkih resursa ka Bliskom istoku moglo bi da ima šire bezbednosne posledice. Prema istoj proceni, Vašington će verovatno odložiti isporuke raketa i lansirnih sistema za Ukrajinu, jer se prioriteti pomeraju.

Kada se resursi troše na jednom frontu, neminovno ih nedostaje na drugom. To je logika koja se ponavlja u gotovo svakom većem međunarodnom sukobu.

U međuvremenu, Vladimir Putin je već obavio više međunarodnih razgovora o situaciji u Iranu. Razgovarao je sa predsednikom Ujedinjenih Arapskih Emirata Muhamedom bin Zajedom Al Nahajanom, sa emirom Katara Tamimom bin Hamadom Al Tanijem, zatim sa kraljem Bahreina Hamadom bin Isom Al Halifom, kao i sa prestolonaslednikom i predsednikom Saveta ministara Saudijske Arabije Muhamedom bin Salmanom Al Saudom.

Niz kontakata pokazuje da Moskva pažljivo prati razvoj događaja i održava veze sa ključnim igračima u regionu.

Ako se sve to posmatra zajedno – rast cena energenata, trošenje američkih zaliha, potencijalno usporavanje isporuka Ukrajini i aktivna diplomatija Kremlja – slika postaje složenija nego što na prvi pogled deluje.

Rat između SAD i Irana ima direktne učesnike, ali i one koji sa distance sabiraju dobitke i gubitke. Pitanje koje ostaje jeste koliko dugo takva ravnoteža može da traje i da li će se geopolitička korist, o kojoj govori Blumberg, zadržati ili će se odnosi snaga ponovo izmešati u nekoj narednoj fazi krize.