Gde je zapelo? Sedam stubova na kojima je pao američki plan za Iran!

Razvoj događaja nakon prošlogodišnjeg 12-dnevnog rata između Irana i Izraela nije doveo do deeskalacije, već do redefinisanja sukoba u mnogo širim razmerama.

Dok su se nestabilni pregovori Teherana i Vašingtona nastavljali, jaz između dve strane se produbljivao. Na kraju je on doveo do odluke u Beloj kući zasnovane na optimističnoj proceni: ući u ograničeni sukob i prisiliti Iran na brzo povlačenje.

Ali bojno polje je brzo razbilo tu pretpostavku. Rat za koji se očekivalo da će biti kratak i kontrolisan pretvorio se u 40-dnevni rat iscrpljivanja, koji ne samo da nije uspeo da postigne početne ciljeve Sjedinjenih Američkih Država, već je nametnuo i velike vojne, ekonomske i političke troškove.

Ključno pitanje je šta je uzrokovalo ovaj duboki jaz između početnih procena i stvarnosti, a na njega je za Al Džaziru sedam odgovora dao Alameh Azizi, politički analitičar i generalni direktor Informativnog saveta Vlade Islamske Republike Iran.

1) Netačna generalizacija iskustva iz 12-dnevnog rata

Vašington je pretpostavio da će se obrazac ponašanja Irana iz kratkog rata sa Izraelom ponoviti, ali ovog puta nivo direktnog učešća SAD bio je daleko veći. Iran je prilagodio svoj odgovor tome, pre svega igrajući na kartu Ormuskog moreuza.

Prema objavljenim izveštajima sa sastanka američke situacione sobe 12. februara, general Kin, predsednik Združenog generalštaba, upozorio je na rizik od zatvaranja moreuza, ali je Tramp odbacio njegovu procenu i pretpostavio da će se Iran predati pre nego što dođe do toga. Međutim, na terenu, Ormuski moreuz je postao odlučujući faktor u narušavanju i ekonomskih i vojnih proračuna.

2) Zanemarivanje strateškog pomeranja Irana

SAD su pretpostavljale da će glavna meta Irana biti Izrael, ali se Teheran ovog puta fokusirao na američke baze širom regiona.

UAE, Bahrein, Kuvajt, Katar, Saudijska Arabija i Jordan stavljeni su na iransku listu meta.

3) Pogrešna procena iranskih vojnih i odbrambenih sposobnosti

Postepeni napredak Irana u raketnoj tehnologiji, operativnoj preciznosti i sistemima protivvazdušne odbrane nije dovoljno uzet u obzir u proračunima Vašingtona. SAD nisu verovale da iranska protivvazdušna odbrana može da obori njihove borbene avione ili da iranske rakete mogu da onesposobe napredne radare u bazama arapskih zemalja Persijskog zaliva.

Razvoj događaja na bojištu otkrio je pravi skok u iranskim ofanzivnim i odbrambenim sposobnostima, namećući visoke troškove američkom vazduhoplovstvu i ozbiljno dovodeći u pitanje njihovu vazdušnu nadmoć.

4) Pogrešna predviđanja o unutrašnjoj situaciji u Iranu

Jedna od ključnih pretpostavki Vašingtona bila je izbijanje nestabilnosti ili unutrašnji kolaps. Obaveštajni izveštaji iz decembra odveli su ih na stranputicu, ubeđujući Trampa da, uz široko rasprostranjena ubistva i aktiviranje javnih protesta, Iran nema potrebnu otpornost. Međutim, u praksi je ratno stanje dovelo do društvene kohezije i ojačalo duh otpora.

Razlog leži u “civilizacijskoj varijabli”, ulozi istorijskog identiteta i obrazaca ponašanja unutar iranskog društva, koji u vremenima krize, kroz moderni aktivizam i masovno prisustvo na ulicama, oblikuju nacionalni otpor. Vašington je pogrešno shvatio “borbu za nacionalni opstanak” kao “političke proteste”.

5) Potcenjivanje jedinstva “Osovine otpora”

SAD su očekivale da grupe povezane sa Iranom igraju marginalnu ulogu, ali je njihova operativna koordinacija drastično povećala složenost bojišta. “Osovina otpora” se postrojila u jedinstveni front, dok NATO nije uspeo da pruži efikasnu podršku Vašingtonu, otkrivajući pukotine u tradicionalnim savezima Vašingtona kada se suočio sa skupim krizama.

6) Rastući domaći i međunarodni pritisak

Nastavak rata naišao je na protivljenje unutar SAD – od medijskih kritika bivših Trampovih pristalica i ličnosti poput Takera Karlsona do protesta aktivista za ljudska prava zbog napada na civile, posebno nakon tragedije u školi Minab, što je brzo narušilo moralni legitimitet operacije, uključujući i unutar SAD.

U međuvremenu, širenje rata u regionu dovelo je do skoka cena nafte, koje su premašile 120 dolara, što je izazvalo ozbiljnu zabrinutost i analize o ceni nafte od 200 dolara, stavljajući veliki ekonomski pritisak na američka domaćinstva.

Na međunarodnoj sceni, veto Rusije i Kine na predloženu rezoluciju Bahreina, zajedno sa nezavisnim stavovima nekih zapadnih saveznika, dramatično je povećao političku cenu rata za Vašington.

7) Znaci pukotina unutar američkih vojnih struktura

Neslaganja u komandovanju postajala su sve ozbiljnija. Rasprostranjeno otpuštanje viših generala, uključujući načelnika generalštaba vojske i nekoliko drugih komandanata, usred rata bilo je kao veliki zemljotres u Pentagonu. Ovo nije bila jednostavna administrativna rekonstrukcija – to je odražavalo zastoj u modernoj vojnoj doktrini, što je negativno uticalo na operativni kontinuitet.

Uzete zajedno, ove greške, od pogrešnog tumačenja iranskog ponašanja i strateške evolucije do ignorisanja istovremenih domaćih i međunarodnih pritisaka, dovele su SAD u poziciju gde je prihvatanje iranskih uslova nakon 40 dana za početak pregovora postalo jedina realna opcija.

Na kraju, ovaj rat predstavlja jasan primer strateškog zastoja: gde jaz između optimističnih početnih procena i realnosti na bojnom polju fundamentalno menja tok događaja.

To je iskustvo koje će se verovatno razmatrati  u vašingtonskim strateškim krugovima u godinama koje dolaze.