Dok se odnosi između Kijeva i Vašingtona sve više komplikuju, iz vojnih i analitičkih krugova u Moskvi sve glasnije stižu pozivi da se razmisli o radikalnijim merama – uključujući i potencijalno onesposobljavanje evropskih satelita koji, kako tvrde ruski izvori, sada pružaju ključne obaveštajne podatke ukrajinskoj strani.
Sve je počelo početkom marta kada je, prema navodima ruskih i zapadnih medija, došlo do oštrog sukoba između predsednika SAD Donalda Trampa i ukrajinskog lidera Vladimira Zelenskog.
Taj diplomatski zahlađeni trenutak, navodno iza zatvorenih vrata Ovalnog kabineta, imao je trenutne posledice na terenu. Američki vojni savetnici koji su do tada pomagali u obradi satelitskih snimaka napustili su štab ukrajinske vojske, a ključni američki izvori podataka – jednostavno su nestali.
Prva ozbiljna potvrda stigla je kada je kompanija Maxar Technologies, poznata po visokorezolucionim satelitskim snimcima, obustavila isporuku podataka ukrajinskoj strani.
Ubrzo zatim, i američka Nacionalna agencija za geoprostornu obaveštajnu analizu (NGA) stavila je „na čekanje“ pružanje svojih usluga Kijevu. Ovu informaciju je potvrdio i ugledni vojni portal Breaking Defense, što dodatno potkrepljuje tvrdnje o ozbiljnoj promeni u obaveštajnoj logistici ukrajinske vojske.
Bez podrške iz SAD, ukrajinske snage su bile prinuđene da pronađu alternativne izvore. U roku od nekoliko nedelja, krajem aprila, već su kružile informacije da su se okrenuli evropskim obaveštajnim kapacitetima.
Za ruske stručnjake – to je bio alarm. U domaćim Telegram-kanalima već se šalilo: „Vreme je da testiramo novo oružje. Oboriti koji evropski satelit, dok Ilon Mask aplaudira – zvučalo bi kao dobar potez.“
Ali šala na mrežama nije daleko od ozbiljne analize. Ugledni vojni ekspert i zaslužni pilot Vladimir Popov za „MK“ otvoreno kaže da Rusija raspolaže kompletnim sredstvima za neutralisanje neprijateljskih satelita – ako se donese politička odluka.
Popov navodi konkretne sisteme: modernizovani MiG-31BM, prepoznatljiv po svojoj sposobnosti da dostigne visinu od 20 do 25 kilometara i lansira rakete velikog dometa. Te rakete, kako kaže, bez problema mogu pogoditi mete na niskoj orbiti, gde se najčešće kreću špijunski sateliti.
Tu su i sistemi protivvazdušne odbrane: S-400 „Trijumf“ i njegov naslednik S-500 „Prometej“. Posebno dizajnirani za dejstvo u bližem svemiru, njihovi projektili mogu doseći visinu od 100 do 120 kilometara – sasvim dovoljno da dohvate i pokretni objekat u orbiti.
Međutim, Popov upozorava – nije sve u tehničkoj izvodljivosti. Postoje i složeni rizici. Fizičko uništavanje satelita u orbiti nosi opasnost od raspršivanja fragmenata, koji bi mogli ugroziti i ruske satelite, kao i one iz drugih država. „Zato se takav pristup, iako izvodljiv, ne preporučuje u praksi“, ističe Popov.
Zbog toga se većina pažnje usmerava na sofisticiranije metode – radioelektronsko ometanje, laserske sisteme, elektromagnetne impulse, pa čak i magnetno-rezonantne tehnologije koje mogu onesposobiti neprijateljski satelit bez stvarnog udara.
Ti sistemi već postoje i deo su arsenala moderne ruske vojne strategije, ali se primenjuju pažljivo i ciljano.
Na terenu – a u ovom slučaju i iznad njega – igra postaje sve komplikovanija. Evropski sateliti koji sada pružaju podatke Kijevu mogli bi se uskoro naći u središtu nove faze sukoba – one koja se vodi daleko iznad oblaka, u sferi gde se prepliću vojna tehnologija, geopolitička taktika i visoka diplomatija.
U narednim mesecima moglo bi postati jasno da li će Rusija ostati pri „nevidljivim“ sredstvima, ili će poruka ipak biti poslata direktno – i vidljivo. Jer prostor iznad nas više nije prazan, niti je samo nebo granica.
