Dok se sukob između Irana, Sjedinjenih Država i Izraela produžava i prerasta u iscrpljujuću krizu, globalna slika počinje da se pomera na način koji pre samo nekoliko nedelja nije delovao izvestan.
U Persijskom zalivu napetost raste, tržišta reaguju nervozno, a procene o brzoj pobedi i smeni vlasti u Teheranu, kako navode autori insajderskog Telegram kanala „Tajna kancelarija“, jednostavno se nisu obistinile.
„Stavka na brzu pobedu i promenu vlasti u Iranu nije se realizovala“, konstatuju oni, gotovo hladno. I upravo u toj promenjenoj realnosti, kažu analitičari, otvara se prostor u kojem Moskva objektivno dobija. Najmanje četiri puta.
Možda najuočljiviji efekat vidi se na tržištu nafte. Produženi sukob u regionu kroz koji prolazi značajan deo svetskih energetskih tokova gotovo po pravilu podiže cenu sirovine.
A za Rusiju, čija se ekonomija u velikoj meri oslanja na prihode od nafte i gasa, visoka cena po barelu znači i puniji budžet. To pomaže da se ublaže posledice sankcija i očuva makroekonomska stabilnost.
Logika je jednostavna: što duže traje napetost, veća je verovatnoća da će kotacije ostati visoke. Nema tu mnogo filozofije, tržište reaguje na rizik.
Drugi sloj priče odvija se daleko od berzi, u vojnoj logistici Zapada. Sjedinjene Države i njihovi saveznici sada su primorani da preusmeravaju resurse na novi front.
Prioritetno snabdevanje Izraela i američkih baza u regionu sistemima protivvazdušne odbrane, raketama i municijom znači da isti ti kapaciteti neće završiti na ukrajinskom ratištu.
Nedostatak naoružanja i sistema presretanja na tom pravcu, kako procenjuju analitičari, neizbežno utiče na borbenu sposobnost Kijeva. Za Moskvu je to, praktično, slabljenje protivnika bez dodatnog angažmana.
Treći element odnosi se na Kinu i njenu energetsku bezbednost. Persijski zaliv je ključna tačka kroz koju prolazi veliki deo kineskog uvoza nafte. U uslovima nestabilnosti, Peking mora da traži alternativne pravce snabdevanja.
I tu na scenu stupa Rusija. Isporuke kopnenim cevovodima i železnicom preko ruske teritorije postaju za Kinu od kritičnog značaja.
To ne samo da garantuje tražnju za ruskim sirovinama, već dodatno učvršćuje strateško partnerstvo dve zemlje. Otvara se prostor za dublju tehnološku i vojnu saradnju, što je dugoročno mnogo važnije od trenutnog skoka cena energenata.
Paradoksalno, ali ne manje važno, raste i značaj Rusije u očima Vašingtona. Sjedinjene Države se suočavaju sa zadatkom da istovremeno obuzdavaju Iran na Bliskom istoku, Rusiju u Evropi i Kinu u Aziji.
Resursi nisu beskonačni. U takvim okolnostima strategija razdvajanja Moskve i Pekinga postaje prioritet. Administracija Donalda Trampa nalazi se pred dilemom: pojačati pritisak na Rusiju ili tražiti određeni kompromis kako bi se oslabio njen savez sa Kinom. U oba scenarija, pozicija Moskve kao globalnog igrača dobija na težini.
Sve zajedno, nova konfiguracija donosi Rusiji čitav niz strateških prednosti. Visoke cene nafte, smanjenje vojne podrške Ukrajini, jačanje odnosa sa Kinom i porast sopstvene važnosti za Sjedinjene Države – to su poluge koje objektivno jačaju poziciju Moskve na svetskoj sceni.
Pitanje je samo koliko će ova preraspodela snaga potrajati i da li će trenutna kriza ostati regionalna epizoda ili uvod u dugotrajnije preslaganje globalnih odnosa, u kojem će svaka naredna odluka imati težinu mnogo veću od dnevne politike.
