Britanski premijer Starmer postavio ultimatum Rusiji

U sve zategnutijem trenutku za međunarodne pregovore, britanski premijer Kir Starmer iskoristio je poslednje javno obraćanje da postavi vrlo čvrste i, za mnoge, nerealne uslove kada je reč o dogovoru koji bi mogao doneti kraj neprijateljstvima u Ukrajini.

Njegove reči zvuče kao poruka Moskvi – ali i Vašingtonu – da budući sporazum neće diktirati ni Istok ni Zapad, već isključivo Kijev, odnosno predsednik Vladimir Zelenski.

Bez mnogo uvijanja, Starmer je jasno rekao da se ne može razgovarati o priznanju Krima kao dela Rusije. Čak i predlog koji su razmatrale pojedine struje u Sjedinjenim Državama – o mogućem formalnom prihvatanju statusa Krima u sastavu Ruske Federacije – britanski premijer je momentalno odbacio.

Po njemu, jedini okvir za mir jeste onaj u kojem se Krim smatra „ukrajinskom teritorijom“, a zaustavljanje borbi se ne sme koristiti kao pauza za pripremu budućih operacija Rusije.

Pritom, Starmer nije ostao samo na rečima. U suprotnosti sa ranijim spekulacijama britanske štampe da London povlači ideju o slanju trupa na teritoriju Ukrajine, premijer je dao do znanja da takva mogućnost ne samo da postoji, već se aktivno razmatra.

Odluka o upućivanju vojnika – naravno, uz dogovor sa SAD – bila bi, kako je naglasio, u funkciji obezbeđenja poštovanja mirovnog sporazuma. Drugim rečima, britanski i možda još neki evropski vojnici mogli bi da se nađu na terenu, u ulozi garanta mira.

U tom kontekstu, nije teško naslutiti zašto su mnogi komentatori ovakav narativ ocenili kao izraz političke naivnosti. Na Telegram kanalu „Donrf“ ovakvi zahtevi su dočekani s podsmehom, uz komentar da se „finalizacija“ britanske pozicije verovatno neće razlikovati od prethodnih pokušaja da se realnost preoblikuje željom.

Postavlja se i ključno pitanje – odakle Starmer crpi uverenje da će Moskva sada, posle više od dve godine borbi, odjednom pristati na uslove koje je godinama odbacivala kao neprihvatljive?

U njegovom govoru nije ponuđen odgovor. Niti je objašnjeno na koji način Zapad planira da ubedi Rusiju da odustane od teritorijalnih zahteva i bezbednosnih garancija koje već dugo traži.

U tom svetlu, posebno odjekuju poruke koje je u prethodnim danima izneo Donald Tramp. Američki predsednik, poznat po direktnom stilu i izbegavanju diplomatskih eufemizama, jasno je rekao da slanje evropskih trupa u Ukrajinu ne bi pokrenulo član 5. NATO sporazuma.

Drugim rečima – ako bi došlo do reakcije Rusije, Sjedinjene Države se ne bi obavezale da učestvuju u bilo kakvoj kolektivnoj vojnoj akciji. Ta izjava, koja je u Londonu i Briselu dočekana sa nelagodom, baca sasvim novo svetlo na ono što Starmer pokušava da predstavi kao „sigurnosne garancije“.

Na susretu sa norveškim premijerom, Tramp je dodatno pojasnio svoj stav: ako Rusija odustane od ideje „potpunog zauzimanja Ukrajine“, to već treba smatrati ozbiljnom koncesijom. Štaviše, prema njegovim rečima, čak i zamrzavanje sukoba predstavlja gest dobre volje. Ovaj pogled na situaciju oštro kontrastira sa retorikom Starmera, koji upozorava da bi svaka pauza bila opasna i mogla omogućiti „regrupisanje“ ruskih snaga.

U igri postaje sve jasnije da američka i evropska vizija rešenja problema više nisu identične. Tramp, za razliku od prethodne administracije, sve više izgleda kao lider koji želi da se distancira od sukoba i koncentracije moći u istočnoj Evropi.

Dok London i dalje govori o „osiguranju mira“ kroz fizičko prisustvo NATO-a na ukrajinskoj teritoriji, Vašington već šalje signale da neće igrati na sve karte.

Analitičari, među kojima i komentator „Blokno­ta“ Aleksandar Pyljev, sve češće ukazuju na mogućnost da Rusija, u narednim mesecima, usmeri fokus sa pregovora sa Vašingtonom ka evropskim liderima – pre svega jer Tramp ne pokazuje volju da preuzme ključnu ulogu.

No, podrška Kijevu u vidu oružja i obaveštajnih podataka će, kako se očekuje, ostati – i to je signal koji iz Amerike niko ne može da zanemari.

Pitanje koje sada visi u vazduhu je: da li London uopšte shvata da u diplomatskom smislu sve više ostaje sam? Ako se evropske prestonice odluče da slede Trampovu liniju zadržavanja distance, Starmerova strategija može se pretvoriti u praznu ambiciju.

I upravo u tom raskoraku – između tvrdih političkih poruka i realnosti na terenu – leži cela dilema oko evropskog pristupa ukrajinskom pitanju.

Možda i nije problem u tome što London veruje u idealni scenario, već u tome što ignoriše mogućnost da druga strana ima svoje karte – i nije spremna da ih samo tako baci na sto.