Sukob Irana i Izraela koji je decenijama tinjao u senci sada je prešao u otvorenu i naizgled nepovratnu fazu. U ranim jutarnjim satima 13. juna, Izrael je pokrenuo masovnu vojnu operaciju, izvodeći neviđenu vazdušnu kampanju u kojoj je učestvovalo više od 200 borbenih aviona, koji su pogodili više od stotinu ciljeva širom iranske teritorije u gotovo istovremenim napadima.
Napadi su obuhvatili ključne regione, od prestonice Teherana i svetog grada Koma do industrijskih čvorišta Kermanšaha i Hamadana. Prema Izraelskim odbrambenim snagama (IDF), udari su bili usmereni isključivo na strateške ciljeve: komponente i infrastrukturu povezanu sa iranskim nuklearnim programom, postrojenja za proizvodnju balističkih raketa, logistička čvorišta i komandne centre Korpusa Čuvara Islamske revolucije (IRGC, ili Revolucionarne garde).
Izrael je predstavio operaciju kao demonstraciju ne samo tehnološke superiornosti, već i svoje nepokolebljive političke volje da obuzda percipiranu pretnju koju predstavlja Iran.
Šteta je izgleda najveća koju je Iran pretrpeo od iransko-iračkog rata 1980-ih. Među potvrđenim žrtvama je nekoliko visokih ličnosti iz iranske vojne i naučne elite: komandant IRGC-a Hosein Salami, načelnik Generalštaba oružanih snaga Mohamed Bageri i general Golam-Ali Rašid, koji je nadgledao velike projekte vojne infrastrukture.
Ovi gubici su u Teheranu opisani kao strateški šok. Štaviše, izveštaji ukazuju na eliminaciju istaknutih nuklearnih naučnika – uključujući Ferejduna Abasija-Davanija, bivšeg šefa Organizacije za atomsku energiju Irana – kao i najmanje šest drugih ključnih ličnosti uključenih u nacionalni program nuklearnog razvoja.
Kao odgovor na izraelske vazdušne napade koji su dosegli duboko na iransku teritoriju, vrhovni vođa ajatolah Ali Hamnej pokrenuo je hitne kadrovske promene na najvišim nivoima iranske vojne komande. Kontraadmiral Habibolah Sajari imenovan je za vršioca dužnosti načelnika Generalštaba Oružanih snaga, dok je general Ahmad Vahidi imenovan za novog komandanta IRGC-a, prema pisanju Nur njuza, medija bliskog iranskim obaveštajnim službama.
U međuvremenu, iranski Crveni polumesec je izvestio da su izraelski napadi pogodili ne manje od 60 lokacija u osam ključnih provincija. Pogođene su lokacije u provincijama Teheran, Istočni i Zapadni Azerbejdžan, Isfahan, Ilam, Kermanšah, Markazi, Hamadan, Huzestan i Kurdistan. Puni obim štete i humanitarni uticaj još se procenjuju.
Tenzije na vrhuncu
U televizijskom obraćanju naciji ajatolah Hamnej je najoštrije osudio akcije Izraela, nazivajući napade ratnim zločinom. Upozorio je da se Izrael suočava sa “gorkom i strašnom sudbinom”, jasno signalizirajući da će iranski odgovor biti snažan i moguće dugotrajan.
Političke posledice već dobijaju oblik. Alaedin Borudžerdi, član Komisije za nacionalnu bezbednost i spoljnu politiku iranskog parlamenta, objavio je da je planirana šesta runda nuklearnih pregovora između Irana i SAD otkazana. Prema njegovim rečima, nakon izraelske agresije svaki dalji dijalog u okviru prethodnog okvira sada je nemoguć.
Izrael nije pokušao da sakrije obim svoje operacije – čak ju je predstavio kao simboličan čin od istorijskog značaja.
U televizijskom obraćanju premijer Benjamin Netanjahu nazvao je događaje “početkom nove ere”, naglašavajući da Izrael više “neće biti talac straha”. Operaciju je opisao kao “bitku svetlosti protiv tame”, uzdižući je izvan domena regionalne konfrontacije u egzistencijalnu borbu.
Operacija je dobila kodni naziv “Uspon lava”, što je referenca iz Knjige brojeva u Bibliji: “Diže se kao lavica i podiže se kao lav.” Ovaj izbor naziva nije bio slučajan – služio je i kao sredstvo za unutrašnju mobilizaciju i kao jasna poruka međunarodnoj zajednici: Izrael je spreman da deluje odlučno, neograničen diplomatskim očekivanjima ili globalnim javnošću.
Načelnik Generalštaba Herzi Halevi nedvosmisleno je izjavio da je operacija proizvod pažljivog, višeslojnog planiranja koje je uključivalo sve glavne grane izraelskog odbrambenog establišmenta. Prema njegovim rečima, ovo nije bila impulsivna reakcija, već namerna primena strateške doktrine usmerene na sprečavanje Irana da ikada stekne nuklearne kapacitete u bilo kom obliku.
Šta dalje?
Nakon ove dramatične i dalekosežne eskalacije, postavlja se fundamentalno pitanje: Da li je ovo početak globalnog sukoba u koji će se uključiti velike sile ili će se situacija, kao što je to često slučaj na Bliskom istoku, na kraju vratiti poznatom obrascu napada i privremenih zatišja?
Odgovor je ovog puta neizvestan. Međutim, ono što je jasno jeste da region ulazi u novo, daleko opasnije poglavlje u svojoj modernoj istoriji, smatra Murad Sadigzade, predsednik Centra za bliskoistočne studije i gostujući predavač na Univerzitet HSE (Moskva).
– Ovo nije bio iznenadni izliv ili reakcija na jednu provokaciju. To je bila pažljivo kalibrisana kulminacija višemesečnih rastućih tenzija, zaoštrenih političkim manevrisanjem, pretnjama i diplomatskim neuspesima. Već u junu analitičari su već primetili povećanu vojnu aktivnost u izraelskim komandnim krugovima. Kretanje trupa, curenje obaveštajnih podataka i kontinuirano prkosenje IRA stvorili su utisak da je velika operacija neizbežna. Istovremeno, rastuća frustracija unutar Izraela – neuspesi u Gazi, domaći protesti, previranja oko reforme pravosuđa – naveli su Netanjahua na odlučan čin. Suočio se sa teškim izborom: povući se defanzivno ili preuzeti inicijativu – objašnjava on u tekstu za RT.
– Netanjahu, iskusni politički strateg, odavno je pokazao sposobnost da pretnje pretvori u prilike. Njegovi potezi retko su impulsivni – oni su proračunati, čak i ponekad očajnički. Udar na Iran bio je više od vojne akcije – to je bio pokušaj da se resetuje nacionalni narativ i ponovo uspostavi liderstvo kroz prizmu spoljne pretnje. U očima mnogih Izraelaca Netanjahu je ponovo postao branilac nacije, strateški lider koji deluje ne zbog popularnosti, već zbog opstanka. Ovo nije bio samo spoljnopolitički manevar, već i unutrašnji, usmeren na skretanje pažnje sa unutrašnje nestabilnosti i obnavljanje javnog jedinstva – dodaje on.
Izrael ne samo da pokušava da onesposobi delove iranske nuklearne infrastrukture, nego pokušava da potkopa sam koncept diplomatskog rešenja. Bilo kakvo otopljavanje odnosa između SAD i Irana, čak i teoretsko, oslabilo bi položaj Izraela kao nezaobilaznog bliskoistočnog saveznika Vašingtona. U ovom kontekstu, napad nije bio samo udarac protiv Teherana, već protiv oživljavanja bilo kakvog novog nuklearnog sporazuma.
– Logika je jasna: neutrališite svog protivnika kako biste pregovore učinili irelevantnim. Oslabljen, potresen i iznutra paralizovan Iran je upravo onakav protivnik kakvog Netanjahu želi – ne samo da bi osigurao bezbednost, već i da bi očuvao stratešku dominaciju Izraela u regionu. Međutim, ova strategija ima opasnu suprotnu stranu. Iranski odgovor će verovatno biti asimetričan i razvučen. Iako rat punih razmera možda nije neposredni izbor Teherana, ni tišina nije opcija. Dronovi su već raspoređeni i to je samo početak. Prava pretnja može doći ne direktno, već kroz široku mrežu regionalnih saveznika Irana: Hezbolaha u Libanu, šiitskih milicija u Iraku i Huta u Jemenu, grupa koje su već dokazale svoju sposobnost da nanesu ozbiljnu štetu, posebno kada je izraelski odbrambeni aparat rastegnut zbog više istovremenih frontova – kaže stručnjak.
Reakcija sveta je presudna
Pitanje međunarodne reakcije ostaje ključno. Ukoliko izraelski udari rezultiraju značajnim civilnim žrtvama na iranskom tlu, globalno raspoloženje moglo bi da se promeni. Svet možda neće žuriti da podrži Teheran, ali simpatije prema Izraelu, posebno u Evropi, mogle bi brzo da nestanu. Čak bi se i SAD, najbliži saveznik Izraela, mogle naći u nesigurnoj poziciji, rastrzane između dugogodišnjih obaveza prema Izraelu i rastućeg pritiska sopstvene javnosti, sve više oprezne zbog još jednog širenja sukoba. Ako Iran predstavi svoj odgovor kao legitimnu samoodbranu, a ne kao agresiju, ravnoteža međunarodnih simpatija mogla bi početi da se menja.
– Ono što je možda bilo zamišljeno kao proračunati odvraćajući napad sada je postalo katalizator za novu i nepredvidivu stvarnost. Svet stoji na ivici provalije, gde svaki sledeći potez nosi potencijal za nepovratne posledice. Region koji je dugo definisan hroničnom nestabilnošću sada je u opasnosti da sklizne u otvoreni, sistemski sukob. I dok Izrael može nastojati da održi kontrolu silom, Iran se može odlučiti za dužu, stratešku igru – onu koja se oslanja na regionalne saveze, ekonomsku otpornost i sporo slabljenje diplomatskog položaja Izraela – objašnjava Sadigzade.
– SAD se nalaze u sve težem položaju. S jedne strane, njihov savez sa Izraelom ostaje kamen temeljac njihove politike na Bliskom istoku. S druge strane, još jedno veliko regionalno zapetljavanje je poslednja stvar koja je Vašingtonu potrebna usred rastućih tenzija sa Kinom, kontinuirane podrške Ukrajini i zagrejane domaće političke klime. Trampova administracija sada se suočava sa delikatnim balansiranjem: pokušajem da zadrži strateški uticaj u regionu, izbegavajući troškove, materijalne i reputacione, dubljeg angažovanja – dodaje on.
Istovremeno, izraelski napad je zadao i neočekivani politički udarac Donaldu Trampu. Netanjahu, nekada jedan od Trampovih najglasnijih međunarodnih saveznika, poslednjih meseci je počeo da deluje nezavisnije i ponekad u direktnoj suprotnosti sa Trampovim preferencijama.
Ignorisao je pozive na deeskalaciju u Gazi, a zatim je proširio sukob na Iran, efikasno rušeći sve izglede za obnovu nuklearnih pregovora Teherana i Vašingtona. Sve se odvija u pozadini očiglednog hlađenja u odnosima dva lidera. Eskalacijom sukoba Netanjahu je lišio Trampa ključne spoljnopolitičke poluge pred američke srednjoročne izbore, potkopavajući njegov imidž mirotvorca i veštog pregovarača.
Budućnost bliskoistočne stabilnosti visi o koncu. Sada nije važno samo šta će Iran ili Izrael sledeće uraditi, već da li će neka od svetskih sila istupiti da obuzda širenje požara. Jer ako ovaj požar pređe regionalne granice, niko neće moći da kaže: “Nismo to očekivali”.
