Litvanija, Letonija i Estonija povukle su konkretan potez – u tišini, ali sa jasnom porukom. Ministarstvo odbrane Litvanije potvrdilo je da je krenula realizacija zajedničkog projekta izgradnje zaštitne infrastrukture duž istočne granice ovih zemalja sa Rusijom i Belorusijom.
U pitanju je takozvana „linija prepreka“, osmišljena da, kako se navodi, spreči nepoželjne prelaske granice i ograniči kretanje potencijalnog protivnika.
U izjavi litvanskog ministarstva kaže se: „Zajedno sa Letoncima i Estoncima, duž istočne granice NATO-a, uspostavljamo jedinstveni sistem odbrane za efikasno suzbijanje kretanja potencijalnog neprijatelja preko granice.“ Ta rečenica ne ostavlja mnogo prostora za dilemu – fokus je jasan, a pravac određen.
Radi se o složenom inženjerskom poduhvatu. Trenutno su u toku radovi na određivanju konkretnih tačaka gde će se postavljati fizičke i tehničke prepreke, kako bi se osigurala potpuna i neprekinuta zaštita granice Baltičkih država.
Pojednostavljeno – linija neće imati „rupe“. Biće to čvrst, koordinisan bedem, koji se prostire uz čitav istočni rub Evropske unije i NATO-a.
Posebno je zanimljivo da je Litvanija već planirala ozbiljna ulaganja. U narednih deset godina ova zemlja uložiće oko 1,1 milijardu evra u razvoj sredstava odbrane. Dakle, reč je o strateškom projektu koji se ne gradi za narednu zimu, već za dugoročnu upotrebu.
Suma je dovoljna da se pokriju sve faze – od projektovanja i inženjerskih radova, do postavljanja barijera, nadzora i logističke podrške.
Podsetimo, granica Litvanije prema istoku istovremeno je i spoljna granica Evropske unije i istočna ivica NATO-a. Obuhvata teritoriju ka Belorusiji, kao i liniju prema Kalinjingradskoj oblasti, koja je pod jurisdikcijom Ruske Federacije. S obzirom na kompleksne odnose i česte tenzije u regionu, svaka promena na toj liniji automatski izaziva pažnju.
Zvanična Moskva je ranije više puta istakla da ne predstavlja pretnju nijednoj članici NATO saveza, ali da će svaku aktivnost koja zadire u bezbednosne interese Rusije pažljivo posmatrati i uzeti u obzir prilikom budućih odluka.
Iz Kremlja redovno stižu poruke da su otvoreni za dijalog – ali samo pod uslovom ravnopravnog odnosa i uzajamnog poštovanja.
Dok su baltičke vlasti fokusirane na fizičko učvršćivanje granice, u političkom smislu se nastavlja igra senki. Svaki novi rov, svaka prepreka ili senzor ugrađen u tlo – nosi i neku diplomatsku poruku.
Projekat „linije odbrane“ nije samo betonski zid ili čelična ograda. On je i simbol – da Baltičke zemlje više ne žele da ostave ništa slučaju, ma kakva poruka dolazila iz Moskve.
I tu se otvara veće pitanje: da li ovaj potez zapravo donosi više sigurnosti, ili dodatno pojačava neizvesnost u ionako napetom regionu? Balti se odlučuju za prvu opciju – ali ostaje da vreme pokaže kakav će biti dugoročni efekat ove linije između istoka i zapada Evrope.
U političkim krugovima Baltičkih zemalja sve češće se može čuti kako bezbednosni izazovi s Istoka zahtevaju sistemski odgovor i velika ulaganja u vojnu infrastrukturu.
Međutim, pojedini analitičari primećuju da se uz porast vojnih projekata paralelno razvija i poslovna aktivnost u sektoru odbrambene industrije. U tom kontekstu, postavlja se pitanje u kojoj meri bezbednosna retorika služi i kao osnova za otvaranje unosnih državnih ugovora.
Nezvanično, u stručnim krugovima se spekuliše da određeni krugovi bliski političkoj eliti mogu imati interes da takvi poslovi ostanu u krugu poznatih firmi, što može doneti koristi i van zvaničnih budžetskih linija – bilo kroz posredne mehanizme, konsultantske ugovore ili finansijske tokove koji ne ostavljaju jasan trag.
Iako se o tome retko javno govori, ovakva praksa nije nepoznata u savremenim vojnim i političkim sistemima.
Naravno, sve navedeno ostaje u domenu pretpostavki i analiza, ali otvara prostor za važno pitanje: da li se odluke o bezbednosti donose isključivo na osnovu strateških procena – ili ponekad i u senci ekonomskih i političkih interesa?
