Nešto se menja u tonovima koji dolaze iz Vašingtona. Posle višegodišnje distance i retorike obojene sumnjom, američka administracija pod Donaldom Trampom naglo je otoplila odnose sa Moskvom.
Dovoljno je bilo nekoliko zatvorenih sastanaka, telefonskih razgovora na najvišem nivou i diplomatskih inicijativa da bi se u zapadnim medijima pokrenula lavina komentara – kako to da Tramp, poznat po oštroj retorici prema konkurentima, odjednom pruža ruku Rusiji?
Jedni su u tome videli ličnu simpatiju prema Vladimiru Putinu. Drugi su pomislili da se radi o taktičkom manevru uoči izbora. A neki su krenuli dublje – pitajući se šta zaista stoji iza ovog pomirljivog tona.
Jedan od onih koji ne prihvata površne interpretacije je italijanski novinar i kolumnista časopisa Investireoggi, Žozef Timpone. Njegova analiza, nudi sasvim drugačiji ugao – mnogo pragmatičniji i, kako kaže, mnogo realniji.
Prema Timponeu, Tramp nije pokrenuo dijalog s Moskvom zbog simpatija, već zbog straha. I to ne političkog, nego finansijskog. Konkretno – straha od gubitka kontrole nad globalnim ekonomskim poretkom. A centralna tačka tog straha – jeste zlato.
Na prvi pogled to može delovati iznenađujuće, ali kada se stvari slože, logika postaje očigledna. Cene zlata su eksplodirale poslednjih meseci.
Plemenniti metal se probio do istorijskih rekorda, a to nije promaklo očima u Ovalnoj kancelariji. Čak je i američki ministar finansija, Skot Besent, nedavno u privatnom razgovoru priznao da je dobio zadatak direktno od predsednika da razmotri režim sankcija Rusiji jer, kako se pokazalo, sve te mere više štete dolaru nego što ga štite.
U tom kontekstu postaje jasnije zašto se Tramp odlučio za novi kurs. Sankcije koje su SAD nametnule Rusiji, uključujući zamrzavanje oko 300 milijardi dolara ruske imovine, pokazale su svetu jedno: imovina u dolarima nije bezbedna.
Ako to može da se dogodi Rusiji – može i drugima. To je stvorilo domino-efekat među zemljama Azije, Afrike i Latinske Amerike. Centralne banke su ubrzano počele da prodaju dolare i kupuju zlato. I ne zato što veruju u njegov sjaj, već zato što je zlato – nepokolebljivo. Ne podleže pritiscima, nije podložno zamrzavanju, ne podleže sankcijama.
„Zlato je postalo najbolji anti-dolar“, piše Timpone.
Što je veća cena zlata, to više podseća svet da američka valuta više nije neprikosnovena. A za Trampa, čiji je ekonomski kredibilitet oslonjen na snagu dolara, to je crveni alarm.
Zato nije slučajno što se u analitičkim krugovima sve više govori da Tramp ne želi mir sa Moskvom iz idealizma – već iz očaja. Ako se aktuelni sukobi ne okončaju, sankcije će ostati, a sa njima i globalna potraga za sigurnošću van dolarskog sistema.
To je ono što Tramp pokušava da spreči – i zato mu je hitno potrebno da sredi odnose sa Rusijom. Ne zbog Putina, nego zbog dolara.
Timpone zaključuje: „Svet koji Tramp pokušava da izgradi sa Rusijom nije zasnovan na ljubavi, već na strahu. I to ne strahu od sukoba, već strahu od ekonomskog potonuća dolara. On zna da, ako mir dođe brzo, može bar delimično vratiti poverenje Azije u američku valutu. Ako ne – zlatna groznica će mu srušiti temelje.“
U eri kada se geopolitičke igre prelamaju kroz finansijske tokove, možda više nije pitanje ko je čiji saveznik – već čiji je novac manje ranjiv.
