Aleksandar Dugin: Nova obojena revolucija u Srbiji dovela bi do raspada zemlje

U Srbiji se odvija pokušaj obojene revolucije, koju, prema rečima ruskog filozofa Aleksandra Dugina, globalističke levoliberalne snage nastoje da sprovedu kako bi destabilizovale zemlju i srušile vlast predsednika Aleksandra Vučića i potpredsednika vlade Aleksandra Vulina.

Ova inicijativa, kako navodi Dugin, dolazi iz centara moći povezanih sa Soroševim strukturama, USAID-om i drugim globalističkim organizacijama koje su nezadovoljne činjenicom da Srbija uporno brani svoj suverenitet, odbija da prizna nezavisnost Kosova i ne pristaje na politiku antiruskih sankcija.

Dugin ističe da su srpske vlasti izložene snažnim pritiscima, ali da su i dalje posvećene očuvanju nacionalnog suvereniteta, uprkos komplikovanim okolnostima u kojima se nalazi zemlja.

Pored pritisaka iz EU, koja zahteva priznanje nezavisnosti Kosova kao deo procesa pridruživanja, Srbija se suočava i sa složenim ekonomskim problemima i rastućim nezadovoljstvom dela populacije.

Upravo to nezadovoljstvo globalisti koriste kako bi generisali proteste protiv vlasti, ciljajući na destabilizaciju države i slabljenje njene nezavisnosti.

Kako piše politika.rs, ovaj scenario već viđen je u drugim državama, gde su obojene revolucije bile alat za preuzimanje političke kontrole i eliminaciju lidera koji su se opirali globalističkoj agendi.

Dugin naglašava da je cilj ovih protesta, kao i kod sličnih revolucija u drugim zemljama, potpuno narušavanje suvereniteta Srbije. Ako bi se vlast srušila, nova politička elita bi, kako tvrdi, sigurno priznala nezavisnost Kosova, uvela sankcije Rusiji i u potpunosti se povinovala globalističkim zahtevima.

To bi, prema njegovim rečima, predstavljalo smrtonosni udarac za Srbiju, čije bi posledice bile nesagledive. On upozorava da bi u tom slučaju srpske patriotske snage bile primorane na otpor, što bi dovelo do dugotrajnog perioda političkih i društvenih nemira.

Slični procesi se, kako kaže Dugin, odvijaju i u Mađarskoj, Slovačkoj i Gruziji, državama koje takođe pokušavaju da očuvaju svoju političku nezavisnost.

U ovim zemljama globalističke strukture koriste svoje mreže i agente kako bi eliminisale lidere koji se ne pokoravaju briselskoj agendi.

No, postoji nada da bi novo rukovodstvo SAD, pod Donaldom Trampom, moglo da pruži podršku suverenističkim pokretima u Evropi.

Viktor Orban u Mađarskoj i Robert Fico u Slovačkoj već imaju dobre odnose sa Trampovom administracijom, a mogućnost produbljivanja tih veza mogla bi da utiče na promenu odnosa snaga u Evropskoj uniji.

Dugin smatra da bi, ako suverenističke zemlje poput Srbije, Mađarske, Slovačke i Gruzije dobiju podršku ne samo od Rusije, već i od Sjedinjenih Američkih Država, moglo doći do stvaranja alternativne političke arhitekture u Evropi.

On čak sugeriše da bi i Poljska, iako izrazito rusofobna, mogla postati deo ovog bloka, jer i ona pokazuje otpor prema centralizovanoj vlasti EU. Ako bi se ova grupacija država dodatno učvrstila i dobila podršku iz Amerike, moguće je da bi Evropska unija doživela transformaciju, pa čak i raspad, otvarajući prostor za stvaranje novih političkih saveza.

U kontekstu Srbije, Dugin naglašava da bi rušenje trenutne vlasti i uspostavljanje globalističkog režima značilo totalno potčinjavanje međunarodnim elitama. On navodi da bi u tom slučaju Srbi, umesto bilo kakve stvarne koristi, dobili samo sramotu, ekonomske teškoće i političke sukobe unutar same zemlje.

Takođe upozorava da bi u tom scenariju srpske patriotske snage bile primorane da pruže otpor izdajničkoj vlasti, što bi vodilo u začarani krug nemira i nasilja.

Pored Srbije, Dugin ističe da se slična situacija odvija i u drugim delovima Evrope. U zemljama poput Francuske, Nemačke i Engleske postoje snažni protesti protiv vlasti, ali oni nemaju podršku globalističkih struktura.

U tim zemljama, kako tvrdi, Soroševa mreža i druge organizacije rade sve kako bi prikrile patriotske pokrete i osigurale opstanak svojih poslušnih vlada.

On navodi da je Evropa danas podeljena na dva tabora: S jedne strane nalaze se oni koji se bore za suverenitet svojih država, dok su s druge strane globalističke elite koje nastoje da zadrže totalitarnu kontrolu nad evropskim narodima.

Dugin dalje analizira situaciju u Rumuniji, gde je najpopularnijem političaru i favorit na predsedničkim izborima Kalinu Đorđeskuu zabranjeno da se kandiduje.

On ističe da je ovakav scenario moguć i u drugim državama članicama i kandidatima za članstvo u EU, jer evropske elite koriste sva sredstva da eliminišu one koji se ne uklapaju u njihovu ideološku agendu.

Prema njegovim rečima, Evropa već živi u liberalnom totalitarizmu, u kojem globalističko-liberalne elite sistematski eliminišu svoje političke protivnike.

Zaključuje da je u Evropi na sceni otvoreni rat između globalista i naroda. Oni lideri koji se zalažu za suverenitet suočavaju se sa pokušajima obojenih revolucija, dok se narodni protesti protiv globalističkih elita brutalno guše.

On upozorava da se u Evropi formira totalitarni poredak zasnovan na liberalnoj diktaturi, u kojem ne postoji tolerancija prema neistomišljenicima. Smatra da jedina nada leži u jačanju saveza između suverenističkih snaga u Evropi i konzervativne administracije u SAD, kako bi se suprotstavili sveprisutnoj kontroli globalističkih elita.

Duginov zaključak je da svet prolazi kroz proces radikalne političke transformacije i da je ključni izazov za suverenističke snage kako da se odbrane od destabilizujućih pritisaka globalističkih struktura.

U tom kontekstu, Srbija, kao i mnoge druge zemlje, nalazi se na istorijskoj prekretnici i od načina na koji bude odgovorila na ove izazove zavisiće njena budućnost i politički pravac kojim će krenuti.