Ajatolah kao „Maduro 2.0“: Trampov plan i haos koji vreba nakon pada!

„Nakon Venecuele, Tramp možda veruje da operacija ‘obezglavljivanja’ režima najbolje služi njegovim interesima – ali Islamska Republika je sasvim drugačija priča.“

„Donald Tramp šalje ‘armadu’ na Bliski istok. Nosač aviona USS Abraham Lincoln i njegova udarna grupa trebalo bi da stignu u Arabijsko more u narednim danima. Američki lovački avioni, koji su obično stacionirani u Britaniji, sleteli su u Jordan, a protivraketni odbrambeni sistemi već se nalaze u Zalivu.

Ništa od ovoga ne dokazuje da se Donald Tramp priprema za rat sa Islamskom Republikom, ali to je upravo ono što bi radio da se priprema. I dok nismo upućeni u njegove specifične ratne planove, sličnosti sa prošlogodišnjim gomilanjem snaga nadomak Venecuele nemoguće je ignorisati.“

„Što nameće pitanje: da li bi Tramp mogao planirati reprizu otmice Nikolasa Madura — operaciju ‘obezglavljivanja’ u kojoj bi vrhovni vođa ajatolah Ali Hamnei bio ubijen ili otet, dok bi ostatak iranskog režima ostao netaknut? I pod pretpostavkom da bi američke snage to mogle da izvedu, kakav bi bio rezultat?

Kada venecuelanski predsednik umre, razboli se ili na drugi način postane nesposoban za rad (poput zarobljavanja od strane Delta Force jedinica), potpredsednik preuzima dužnost. Stoga su američki planeri znali da bi Delsi Rodrigez nasledila Madura i verovatno su unapred stupili u kontakt s njom kako bi osigurali njenu poslušnost.

Čini se neverovatnim da bi Amerika pokrenula operaciju uklanjanja Hamneija, a da prethodno ponovo nije identifikovala favorizovanog naslednika. A ako prate venecuelanski model, to isključuje pokušaj postavljanja opozicionog lidera u egzilu, poput Reze Pahlavija, prestolonaslednika koji se deklariše kao nacionalna figura na čekanju.“

„Ali Amerikanci isto tako neće želeti da se nastavi vladavina verskih klerika, propisana trenutnim ustavom Islamske Republike.

Neki sugerišu da bi Vašington favorizovao pragmatičnog ‘čvrstorukaša’, poput Mohameda Bagera Galibafa, konzervativnog predsednika parlamenta, bivšeg gradonačelnika Teherana i nekadašnjeg komandanta Iranske revolucionarne garde (IRGC).

Rezultat bi, prema teorijama nekih analitičara, mogao biti korumpirana vojna diktatura spremna na dogovore sa Trampom, pod uslovom da njena sopstvena kontrola nad moći i bogatstvom ne bude ugrožena – što bi bio košmar za one Irance koji su ovog meseca hrabro izašli na ulice, ali bi bilo u skladu sa ishodom intervencije u Venecueli.

Čini se da je ovo upalilo u Karakasu, gde je Rodrigezova, kao potpredsednica, bila u pripravnosti i spremna da preuzme vlast.

Iran je, međutim, sasvim drugačija priča. Ako Amerika ne želi novog ajatolaha, ona ne može jednostavno ukloniti Hamneija i dozvoliti da ustavno nasleđivanje teče svojim tokom, kao što je to bio slučaj u Venecueli.

Pokušaj da se istovremeno uklone i vrhovni vođa i teokratska struktura ispod njega mogao bi naići na ogorčen i nasilan otpor. Mogao bi uslediti haos. Građanski rat – i katastrofa za iranski narod – nije nezamisliv.

Jednostavno rečeno, ako SAD nisu spremne da okupiraju Iran kako bi nametnule svoju volju, malo je verovatno da će institucije Islamske Republike biti ukroćene. Umesto toga, one bi mogle jednostavno izabrati Hamneijevu zamenu, bez obzira na želje Vašingtona.

Prema Ustavu Islamske Republike, novog vrhovnog vođu mora izabrati Skupština stručnjaka, telo od 88 klerika čiji je zadatak da nadziru rad vrhovnog vođe i da ga smene ako se proceni da nije sposoban da obavlja svoje dužnosti.

Članove Skupštine bira narod svake osme godine, ali svi kandidati moraju biti klerici i unapred provereni od strane Veća čuvara – dvanaestočlanog tela sastavljenog od pravnika i klerika, od kojih polovinu imenuje šef pravosuđa, a polovinu sam vrhovni vođa.

Kao rezultat toga, Skupština stručnjaka je preplavljena konzervativcima lojalnim Hamneiju, za koje je malo verovatno da bi izabrali bilo koga ko bi radikalno promenio njegovu politiku.

Dakle, ako Hamneija uklone Delta Force jedinice, a Amerika ne uspe da izrežira njegovu zamenu, ili ako starost savlada 86-godišnjeg vođu, ko bi mogao zauzeti njegovo mesto? Vrhovni vođa mora biti ostvareni verski učenjak sa dubokim poznavanjem islamskog prava, mada se pravila mogu prilagođavati (kritičari kažu da sam Hamnei, u trenutku kada je postao vrhovni vođa, nije imao odgovarajuće kleričke kvalifikacije da bi se nazivao ajatolahom).

IranWire, nezavisni iranski informativni servis sa sedištem van zemlje, nedavno je napravio uži izbor od pet politički moćnih klerika koji imaju i kvalifikacije i veze potrebne za nasleđivanje: Alireza Arafi, Hasan Ameli, Mohamad Reza Modaresi Jazdi, Ahmad Hoseini Horasani i Mohamad Mehdi Mirbageri.

Neki se smatraju dogmatičnijim od drugih, ali svi su lojalisti režima. Čak i ako bi naslednik promenio Hamneijevu politiku, to možda ne bi bilo na način koji bi se Trampu dopao.

Mirbageri je, na primer, povezan sa frakcijom insajdera koji veruju da bi ajatolah trebalo da prestane sa odugovlačenjem oko pravljenja nuklearne bombe i da to jednostavno uradi.

Pominju se i druga imena. Ali Asgar Hedžazi, Hamneijev zamenik šefa kabineta i bivši šef obaveštajne službe, već poseduje ogromnu moć u celoj vladi i mogao bi biti u dobroj poziciji da preuzme kontrolu kada njegov šef ode.

Modžtaba Hamnei, sin vrhovnog vođe, ima snažnu podršku elemenata unutar IRGC-a (Revolucionarne garde) kao naslednik. Ali njegove naučne kvalifikacije su tanke, a podozrenje Iranske revolucije prema kraljevima ide protiv nasledne sukcesije.