Povodom 108 godina od ubistva poslednjeg ruskog cara i njegove porodice viši naučni saradnik Filozofskog fakulteta u Beogradu dr Miroslav Radivojević i naučni saradnik sa Instituta za noviju istoriju Srbije dr Zoran Bajin analizirali su ličnost Nikolaja Drugog Romanova, društvene paradokse i politička previranja koja su obeležila njegovu vladavinu na prelazu vekova.
Dolaskom na presto 1894. godine, Nikolaj Drugi nasledio je državu opterećenu dubokim društvenim, ekonomskim i političkim paradoksima – ruska imperija bila je ogromna, pretežno agrarna zemlja, usred procesa stvaranja moderne Evrope, ali i jedina evropska sila koja na samom početku 20. veka nije imala Ustav.
Istoričari su objasnili kako se Nikolaj Drugi nosio sa teretom tradicije, pritiscima ustavnosti i krizama koje su zadesile njegovu vladavinu.
Odgajan u senci oca i pod senkom dedine sudbine
Analizirajući profil vladara, dr Miroslav Radivojević naglašava da je car celom svojom ličnošću bio predodređen činjenicom da potiče iz dinastije koja je Rusijom vladala više od tri veka.
„On, kao ličnost, je pre svega odrastao i spreman je da bude car. Iako se radilo o poštenoj, o dobroj osobi, upravo ta vladarska pozadina je njega u nekim situacijama, i u tom burnom vremenu kakav je bio kraj 19. i početak 20. veka, dovodilo da čini neke greške koje nisu nailazile na dobar odjek u javnosti i u medijima“, navodi Radivojević, uz opasku da je u savremenom rečniku car u nekom smislu bio i lakoveran, te da pojedini savremenici tvrde kako je često „imao mišljenje poslednjeg gosta koji je bio kod njega“.
Sa druge strane, dr Zoran Bajin ukazuje na psihološki pritisak pod kojim se mladi prestolonaslednik formirao, ističući da je Nikolaj bio „sin oca jake volje“ – cara Aleksandra Trećeg.
„Njegov otac je i kao pojava i kao ličnost bio veoma jaka ličnost, tako da je Nikolaj u mladosti bio potpuno u njegovoj senci. Smrt Aleksandra Trećeg bila je neočekivana i on je na neki način iznenada došao na presto. Njemu je ostao amanet od oca da se samodržavlje mora održati po svaku cenu. Sa druge strane, njegov deda Aleksandar Drugi bio je reformator, ali je njegov život okončan bombom kada je Nikolaj imao 13 godina. Iz njegove lične perspektive moglo je delovati da je otac, koji je umro u krevetu bez davanja ustupaka, bio silan vladar, dok je deda reformator stradao. To je duboko uticalo na njegov odnos prema promenama“, objašnjava Bajin.
Senka sa krunisanja i lične odluke umesto vladarskog računa
Početak vladavine Nikolaja Drugog obeležila je tragedija na Hodinskom polju tokom krunidbenih svečanosti 1896. godine, u kojoj je u stampedu stradalo oko 1.400 ljudi, dok je oko 1.300 povređeno. Iste te večeri car prisustvuje proslavi kod francuskog poslanika, što je u javnosti izazvalo oštre reakcije.
Prema rečima dr Radivojevića, to sučeljavanje dinastičkih obaveza i donošenja čvrstih odluka karakterisalo je celokupno njegovo doba.
„Još jedna bitna stavka u njegovoj ličnosti jeste odluka da ide putem ličnih osećanja, a ne putem saveta i racija oko svoje ženidbe. On je za ženu uzeo Aleksandru iz Hesen-Darmštatske dinastije, unuku kraljice Viktorije, za koju se znalo da nosi mutaciju gena koja se u muškim potomcima karakteriše kroz hemofiliju. Nikolaj je u mnogome bio u sukobu sa onim što je vladarsko i onim što je osećanje. Kasnije je i svojoj deci dao slobodu da partnere biraju prema svom nahođenju, a ne prema vladarskim i dinastičkim interesima“, ističe Radivojević.
Revolucija 1905, „Krvava nedelja“ i zaokret u spoljnoj politici
Pritisci na vlast eskalirali su 1905. godine, dočekani porazom u ratu sa Japanom i događajem poznatim kao „Krvava nedelja“, kada su mirne demonstracije pred Zimskim dvorcem dočekane oružanom paljbom.
„To je događaj koji je presudno uticao na odnos koji je u velikom delu javnosti i naroda stvoren prema Nikolaju Drugom. Kada je revolucija dostigla najveći zamah, car je pod pritiskom okoline bio prinuđen da da Ustav Manifestom 17. oktobra. Međutim, baš zbog tog bremena zaveta samodržavlja, on je to učinio nevoljno. Kada su revolucionarni nemiri suzbijeni, krenulo se sa postepenim povlačenjem tih ustupaka, ali Manifest nikada nije potpuno ukinut“, ocenjuje dr Bajin.
Govoreći o spoljnopolitičkom okviru, Radivojević podseća na veliku promenu u dotadašnjem kursu Rusije – napuštanje saveza sa Nemačkom i potpisivanje ugovora sa Francuskom i, potom, Velikom Britanijom, čime je stvoren Trojni sporazum (Antanta). Istovremeno, Rusija se krajem 19. i početkom 20. veka spoljnopolitički primarno fokusirala na Daleki istok, dok su prilike na Balkanu uglavnom posmatrane kroz težnju za održavanjem statusa kvo.
„Slaba volja, ali tvrdoglavost“
Govoreći o reakciji cara na kasniji pritisak i odricanje od prestola 1917. godine, dr Bajin napominje da se careva privrženost očevom zavetu pokazala do samog kraja.
„Ljudi koji su bili kritični prema njemu najčešće su davali ocenu da je bio čovek slabe volje, ali tvrdoglav. Kada su vojni komandanti tražili njegovo odricanje od prestola, bili su zatečeni koliko je brzo pristao. Međutim, psihološki gledano, on se prvim ustupkom već odriče samodržavlja koje je bilo glavna zapovest njegovog oca, pa mu je samo odricanje od prestola predstavljalo manji ustupak od samog odricanja od samodržavlja“, zaključuje Bajin.
Zašto je car Nikolaj Drugi stao uz Srbiju i kakvo je njegovo nasleđe danas
Iako početak 20. veka nije bio period u kome je Rusija primarno posvećivala pažnju Balkanu – već je na tim prostorima pokušavala da održi status kvo u dogovoru sa Austrougarskom – težište ruske spoljne politike u tom periodu bilo je usmereno ka Dalekom istoku.
Dr Miroslav Radivojević objašnjava da je Rusija nastojala da proširi uticaj na Južnu Mandžuriju i zadrži ekonomske interese u Koreji, što ju je dovelo u direktan sukob sa ekspanzionističkim Japanom i uslovilo izbijanje Rusko-japanskog rata (1904–1905).
„To je za Rusiju bilo izuzetno teško za organizaciju. Vojska i resursi su dolazili Transsibirskom železnicom, čiji deo tada nije ni bio završen. Baltička flota je morala da pređe gotovo ceo svet da bi skinula opsadu Port Artura, da bi na kraju bila uništena kod Cušime. Nikolaj Drugi, veran mišljenju da su Japanci inferiorni, u početku nije želeo da sklopi mir. Tek pod pritiskom poražavajućih izveštaja i revolucionarnih dešavanja u zemlji, pristao je na mir. Taj trenutak je ključan – Rusija se zadovoljava zatečenim stanjem na Dalekom istoku i vraća svoj spoljnopolitički fokus na Evropu i pitanje moreuza“, ukazuje Radivojević.
Građenje savezništva i vojnička etika Odgovarajući na pitanje kako se u takvim okolnostima razvijala careva posvećenost Srbiji, dr Zoran Bajin ističe da to prijateljstvo nije bilo toliko karakteristično za sam početak vladavine, već da se izgrađivalo neposredno pred i tokom Prvog svetskog rata.
„Nikolaj Drugi je po obrazovanju bio vojnik i tako je sebe doživljavao, pa je vojnička etika za njega imala veoma značajnu ulogu. Srbija je u njegovim očima dobila na značaju u vreme Balkanskih ratova, kada se videlo šta srpska vojska može da znači u eventualnom evropskom sukobu. Mislilo se da se rat može rešiti za nekoliko meseci, pa je vojska koja bi na sebe privukla deo austrougarskih snaga imala ogromnu logičku i stratešku ulogu“, objašnjava Bajin.
Bajin dodaje da su srpske pobede 1914. godine ostavile dubok utisak na cara, dok je poraz i povlačenje 1915. godine u Rusiji izazvao mešavinu sažaljenja i divljenja.
„Retkost je u istoriji ratovanja da se jedna vojska, koja je potpuno opkoljena i razbijena, povuče u celosti i nastavi borbu. Car je prema Srbiji gajio sentiment kao prema saveznici koja je ostala verna do kraja“, navodi Bajin.
Poruka iz Petrograda i zabluda o ultimatumu Govoreći o čuvenoj poruci da „Rusija neće ostaviti Srbiju“, dr Radivojević podseća na carski telegram od 27. jula 1914. godine, koji je stigao u Niš u trenutku kada je egzistencija zemlje bila direktno ugrožena.
„U pismu je stajalo da će Rusija učiniti sve da dođe do mirnog rešenja spora, ali da u svakom slučaju neće ostaviti Srbiju samu. Nikola Pašić, poznat po tome što je bio tvrd na emocijama, rasplakao se pred ruskim otpravnikom poslova Vasilijem Štradmanom dok je čitao to pismo. Ono je imalo ogroman značaj za podizanje morala“, podseća Radivojević.
Radivojević podseća i na važne diplomatske kontakte pre samog rata, poput posete Pašića i budućeg regenta Aleksandra Petrogradu početkom 1914. godine, kada je srpskoj strani jasno predočeno da će Rusija reagovati u slučaju ugrožavanja nezavisnosti Srbije.
Sa druge strane, istoričari su razrešili i čestu istorijsku zabludu u javnosti – da je Nikolaj Drugi uputio ultimatum saveznicima preteći separatnim mirom sa Nemačkom ako se ne organizuje prebacivanje srpske vojske na Krf.
„To nije tačno. Reč je o podatku koji je potekao iz sećanja srpskog konzula u Odesi Marka Cenovića i potom greškom ušao u literaturu. Postojao je nekonvencionalan i energičan telegram Nikolaja Drugog od 16. januara 1916. britanskom kralju i italijanskom vladaru sa molbom da se Srbiji pomogne, što jeste ubrzalo transport, ali nikakvog ultimatuma o izlasku iz rata nije bilo. To ne bi ni odgovaralo vojničkoj etici Nikolaja Drugog“, naglašava dr Bajin.
Srpski dobrovoljci i poslednji susret u Štabu
Dr Radivojević skreće pažnju na istorijsku ulogu cara u osnivanju Srpskog dobrovoljačkog korpusa u Rusiji 1916. godine, jedinice formirane prevashodno zahvaljujući njegovom ličnom angažmanu i slanju ađutanta u zarobljeničke logore radi kompletiranja naoružanja.
Zanimljiv je i podatak o poslednjoj audijenciji jednog srpskog zvaničnika kod cara nakon njegove abdikacije u martu 1917. godine. Srpski vojni zastupnik Branislav Lontkijević posetio je Nikolaja Drugog u Generalštabu (Stavki), poručivši mu da Srbija nikada neće zaboraviti jul 1914. i ruku zaštite koju je pružio.
„Car mu je tada odgovorio: „Takvi su okolnosti, ja sam morao da se povučem, ali nadam se da će dragi Bog dati da se Srbija obnovi i da bude jača“, citira Radivojević.
Govoreći o tragičnom kraju porodice Romanov 1918. godine u Jekaterinburgu, dr Bajin podseća da je Britanija izbegla da caru pruži azil iz unutrašnjopolitičkih razloga i straha od prelivanja nezadovoljstva, dok Radivojević otkriva da je srpski major Vojin Maksimović u to vreme boravio u Jekaterinburgu sa zamisli o pokušaju oslobađanja carske porodice.
Nasleđe u današnjoj Rusiji i spomenik u Beogradu
Govoreći o tome kakav status Nikolaj Drugi ima u savremenoj Rusiji, dr Zoran Bajin ocenjuje da je odnos zvanične vlasti i društva donekle neodređen i obeležen težnjom ka premošćivanju istorijskih podela.
„Posle 74 godine komunizma, zvanični narativ pokušava da spoji carsko i sovjetsko vreme u jedinstvenu celinu državnog kontinuiteta. Nikolaj Drugi se posmatra kao vladar koji je bio slab, ali kao tragična ličnost i mučenik, naročito imajući u vidu da je kanonizovan. Iako ankete u Rusiji pokazuju da sovjetske vođe poput Staljina ili Lenjina i dalje uživaju veću popularnost u narodu od poslednjeg cara, prema Nikolaju Drugom gotovo da nema izrazito negativnog stava u javnosti“, objašnjava Bajin.
Zaključujući razgovor o percepciji i sećanju na poslednjeg ruskog samodršca, dr Miroslav Radivojević, podseća na istorijsku sponu koja je ostala trajno zabeležena u srpskom narodu.
„Odmah nakon vesti o njegovom stradanju, na Krfu i Solunu su služeni parastosi. U vreme Kraljevine SHS nastala je prva inicijativa za podizanje spomenika, a Beograd i danas ponosno nosi jedini spomenik caru Nikolaju Drugom izvan granica Rusije“, precizirao je Radivojević.
