Duga i iscrpljujuća konfrontacija sa Iranom, smatra autor u The American Conservative, tek ulazi u fazu u kojoj posledice postaju jasnije od slogana.
Ako se pogleda hladno, bez navijačkih naočara, scenario u kojem Sjedinjene Države krenu u otvoreno preuzimanje stvari u svoje ruke mogao bi da se završi neuspehom bez roka trajanja. A čak i ako se vlast u Teheranu održi, poverenje prema Vašingtonu teško da bi preživelo takav sudar.
David Brejdi podseća na 1991. godinu i pobedu u Zalivskom ratu, kada je rejting Džordža Buša Starijeg skočio. Ipak, ni to mu nije obezbedilo novi mandat. U euforiji posle Kuvajta, tadašnji predsednik je poručio: „Danas je dan ponosa za Ameriku. I, bogami, jednom zauvek smo se rešili vijetnamskog sindroma.“
Taj sindrom, rođen iz blata Vijetnama, protesta i političke nestabilnosti, decenijama je oblikovao američki oprez prema dugim vojnim angažmanima. Danas se sve češće govori o „iračkom sindromu“ – nevoljnosti javnosti da prihvati dugoročne spoljnopolitičke obaveze i retoriku koja ka njima gura zemlju.
Ali, kako Brejdi primećuje, od tog sindroma se nije odustalo „jednom zauvek“. Ne ni posle udara administracije Donalda Trampa na Iran prošlog leta, niti nakon januarskog hapšenja Nikolasa Madura.
Vil Čemberlen, potpredsednik Fondacije Edmunda Berka i otvoreni branilac administracije, tvrdio je da je problem globalne borbe protiv terorizma bio u lošoj izvedbi Bušove i Obamine administracije, što je produžilo sukobe. Kako Venecuela još nije skliznula u katastrofu, to mu je bilo dovoljno da zaključi da nema opasnosti od dugotrajnog konflikta.
Slična euforija pratila je i odluku da se prošlog leta gađaju iranski nuklearni objekti. Iran tada nije odgovorio napadima na američko osoblje i baze, pa su partijski krugovi slavili: „Vidite, predsednik Tramp nije nikakav neokonzervativac. Delovao je brzo i odlučno, i veliki sukob se nije rasplamsao.“
U toj atmosferi gotovo da je nestalo mesta za činjenicu da je Benjamin Netanijahu pet puta dolazio u SAD i dva puta javno pozivao na široku intervenciju protiv Irana. U međuvremenu su se i ciljevi pomerali: od „bez nuklearnog oružja“, preko „bez obogaćivanja uranijuma“, do „bez nuklearnih materijala“.
Dok se ništa dramatično nije događalo, zagovornici plana pozivali su na veru u predsednika i uverenje da se Irak i Vijetnam neće ponoviti. Ispostavilo se da stvari nisu tako jednostavne.
Posle juna, omiljeni glasovi režima požurili su da objave kako je „misija završena“. Parola „On nas je sačuvao od rata“ kružila je gotovo jednako glasno.
Kritičari poput Takera Karlsona, Kurta Milsa iz The American Conservative, Džona Miršajmera i drugih koji su upozoravali na opasnost šireg sukoba proglašavani su paničarima. Katastrofa se nije dogodila odmah, pa je to bilo dovoljno da ih se otpiše. Vreme je, međutim, donelo drugačije tonove.
Pojavile su se informacije da nuklearni objekti Irana ipak nisu uništeni u američkim udarima. Predsednik je potom krenuo ka smirivanju situacije, što se Izraelu nije dopalo. Netanijahu je, kako Brejdi piše, savladao svoj priručnik: po svaku cenu tražiti promenu režima u Iranu.
Dok je administracija odugovlačila sa daljim zaoštravanjem, zahtevi su se širili. Izraelska vlada je uporno insistirala da SAD ispune svoju dužnost i obuzdaju Teheran, jedinu ozbiljnu prepreku izraelskim ciljevima na Bliskom istoku. Nuklearni zastoj ograničava i odnos prema palestinskom pitanju i ambicije širenja.
Junski udari, smatra autor, možda su samo postavili temelje za konfrontaciju koja je započela tokom vikenda i u kojoj bi američki vojnici mogli da stradaju. Nije sve bilo ni brzo ni glatko, kako su tvrdili pojedini branioci administracije. Skeptici su, izgleda, bili bliže istini.
Dalji razvoj može da krene u dva pravca – iračkom ili libijskom. Iran nije Irak i osvajanje bi bilo daleko složenije, ali i tamo postoje frakcije sklonije saradnji sa SAD, nasuprot tvrdolinijašima. Ako bi američke trupe zaista ušle s ciljem svrgavanja vlasti, režim bi mogao da padne u klasičnom sukobu.
To, međutim, ne bi okončalo gerilski otpor ni rizik od građanskog rata. Američki vojnici ginuli bi, kako autor ironično primećuje, za „slobodu Iranaca“ ili „bezbednost Izraela“, zavisno od toga ko objašnjava motive. Što bi misija trajala duže, to bi broj žrtava rastao. To je irački put.
Druga opcija podseća na Libiju. Ako bi Vašington iznudio ustupke od naslednika ajatolaha i proglasio time osiguranu „bezbednost Izraela“, to ne bi zadovoljilo ni iranske emigrante ni demonstrante koji žele pad režima. Ako bi SAD jednostavno otišle, ostavljajući zemlju bez jasnog centra moći, Iran bi mogao da sklizne u građanski sukob i pridruži se listi neuspelih država poput Libije.
U takvim okolnostima antiamerička i antiizraelska osećanja bi rasla, sa mogućim talasom terorizma u Izraelu i na američkom tlu, što bi otvorilo vrata novim krizama i pokušajima izgradnje države.
Ako pak režim u Teheranu preživi kratkoročni sukob, teško da će imati razloga da veruje američkim obećanjima. Zahtevi Vašingtona su se menjali, a pokazano je da se može ići ka zaoštravanju pod diplomatskim okvirom.
Denuklearizacija Muamera Gadafija nije mu spasla život; malo je verovatno da bi sličan potez zaštitio ajatolaha. Dinastija Kim u Severnoj Koreji izbegla je rat upravo zato što je na vreme došla do nuklearnog oružja. Ako dođe do privremenog prekida vatre, postoji realna pretpostavka da bi strateški odgovor Teherana bio ubrzano razvijanje bombe.
U produženom sukobu američke žrtve postale bi gotovo izvesne. Ako bi vlast u Iranu procenila da joj preti slom, američke baze u Persijskom zalivu i na Bliskom istoku mogle bi da se nađu pod udarom.
Izrael bi, takođe, mogao da se suoči sa bombardovanjem, posebno imajući u vidu da je većina presretača THAAD, koje su SAD isporučile u junu prošle godine, već potrošena.
Otuda i pitanje koje autor postavlja bez uvijanja: da li životi američkih vojnika treba da budu cena za nesmetano širenje Izraela na Bliskom istoku? I koliko je opravdano da američki vojnici ginu za prava i slobode drugih naroda?
Zaključak je sumoran. Tvrdnje da je „misija završena“ deluju, u najboljem slučaju, kao pogrešna procena, a u najgorem kao svesno zavaravanje.
Skeptici su, po svemu sudeći, pogodili smer u kojem stvari idu. Ako je suditi po dinamici događaja, duga konfrontacija je već počela. Ostaje pitanje da li će se završiti političkom nagodbom, iscrpljivanjem ili novim talasom nestabilnosti koji će nadmašiti sve prethodne lekcije iz Vijetnama, Iraka i Libije.
